Воденице поточаре некада су храниле на хиљаде гладних уста и биле једини спас у тешким, гладним временима када се живјело на хлебу и води. На лијевој обали Западне Мораве некада је било 16 воденица, а од тога чак пет на ријеци Островци.

Сада меље само једна и то она коју Миливоје Анђелић Томишинац (66) из села Остра није желио да препусти зубу времена. Прије 300 година саградио ју је његов чукундеда, а он наставио породичну традицију и пета је генерација помељара. Скоро цијели објекат сачуван је у аутентичном стању.

„Кад је мој дјед млад умро од упале плућа, воденицу је успјешно преузела његова жена, баба Добрила. Она је држала воденицу током два рата, а то су за помељате била најтежа времена. Сјећам се да је баба говорила да је батине добијала и од четника и партизана, свака војска која дође, тражила је харач, зло је чекало ако нема брашна. Поточару сам наслиједио од оца Томише и док сам жив бићу помељар“, рекао је домаћин Миливоје за Рину.

Начин мљевења брашна остао је исти, али и наплата је као прије три вијека. Брашно се не плаћа новцем већ се узима ушур, тачније пет процената од самљевеног мутвена, бијелог самљевеног брашна. Воденици није потребна струја, јер точак покреће вода. За поточаре су везана многа народна вјеровања, а неизоставна су она о вампирима.

На њихов помен Томишинац кроз смијех одмахује руком и каже да су у поточари многи његови преци, па и он, силне ноћи преспавали, а да вампире нико није срео. Важно је, вели, ушур наплатити поштено, тада нема утвара. Миливоје каже да се у овом крају задржао обичај да родитељи чије дијете неће да проговори доводе да га он напоји водом изнад чекетала.

„У народу постоји изрека „Бије к“о чекетало“, или „меље ко воденица“ а описује оног који много и брзо говори. Зато постоји обичај да се дјеца поје над жрвњем, из меденице док чекетало удара у воденички камен. Вјерује се да ће дијете након тога убрзо проговорити. Често ми родитељи доводе дјецу“, прича овај Остранин.

У воденици, која је стијешњена између ријеке и брда које се над њу надвило, све време одзвањају ритмични звуци чекетала које удара у воденички камен. За овај драгуљ руралне архитектуре у центру Остре мало ко зна. Посјећују је мјештани који доносе жито, ђаци, излетници оближње школе и ријетки планинари који освајају врхове Вујна, Соколице и Острице.