Један од најмањих и најстаријих дијелова у градској општини Стари град – Дорћол, устоличио се као културни центар, затим као сједиште ноћног живота и дневног провода, али и мјесто које је било свједок бурне и богате историје Београда. Ипак, шта тачно назив овог дијела Београда значи мало ко зна!

Дорћол

Дорћол у срцу правих Београђана увијек носи посебну драж и за њега чувају посебно мјесто – најстарија градска четврт сјећа на космополитиски Београд који је спајао све и свакога, није знао за разлике, живио је у миру, слози и са стилом.

Дорћол данас заузима простор између Београдске тврђаве, Студентског трга, Булевара Деспота Стефана Лазаревића и ријеке Дунав, те се “грана” на горњи и доњи. Ипак, стари Београђани углавном за Дорћол признају само доњи, онај “исконски”, а њему припада дио између улице Цара Душана и Дунава.

Раскрсница између улица Краља Петра, Цара Душана и Дубровачке је најстарија раскрсница у овом кварту и само његово срце. По њој је заправо Дорћол и добио име, јер је то раскрсница четири пута, тачније на турском “дöртyол” (Дорт = четири, јолд = пут). У вријеме Турака поменути трговачки путеви водили су ка Истанбулу, Видину, Бечу и Дуборвнику, те се Дороћол развијао као центар трговине у региону.

У средњем вијеку Дорћол је био централни дио градске вароши, а данашња Цара Душана важила је за главну улицу или чаршију, што је и остала све до друге половине 19. вијека. Све најважније куће у граду налазиле су се баш ту.

Прве вишеспратнице су на Дорћолу никле још 1717. година, а једна од најпознатијих била је палата у Душановој улици. Ријеч је о вишеспратници кнеза Александра Виртембершког, владара аустријске Краљевине Србије, коју су популарно звали Пиринчана (искварено до принчев хан), а њени дијелови опстали су све до средине 19. вијека.

По повратку под турску власт, вишеспратнице су рушене или су остављене да пропадају јер их Турци нису вољели. Они су се вратили на зидање кућа у балканском стилу – великих конака гдје су живјели управници београдске вароши и представници власти и страни конзулати…

Данас као примјер такве градње постоји Музеј Вука и Доситеја – репрезентативна беговска кућа са пространим двориштем. У годинама које ће доћи, старе куће и уске уличице су полако нестајале, премда и данас можемо “набасати” на остатке давних времена.

Дорћол може да се похвали као мјесто гдје је сачувана најстарија београдска кућа – налази се у улици Цара Душана број 10, а важи за споменик културе. Ова кућа никла је за вријеме аустријске владавине, а грађена је у барокном стилу под “палицом” пуковника Николе Доксата де Мораза. Он је касније погубљен подно зидина Калемегдана, како би се прикрила тачна локација тајних пролаза, подрума и лагума који су наводно из куће водили у тврђаву. У каснијим годинама приземље куће увијек је служило као некаква врста занатске радње.

Почетком 18. вијека Аустријанци су освојили Београд, отпочевши претварање турске касабе у модерну варош, и Дорћол је претрпио највише измјена, премда је остао устоличен као врело града. На ову територију населиле су се 333 њемачке породице, унијевши у живот и пословање Дорћолаца сасвим нови дух.

До периода прије Другог свјетског рата Дорћол је био и остао мултинационална средина, када је рат уништио такво окружење, али је ова четврт уткала занавјек у себе тај свјетски дух, те су његова врата и дан данас отворена за све.

Дорћол какав данас познајемо почео је да ниче у послијератном периоду, када су изграђене функционалне, огромне зграде потребне за велики број досељеника. Спортски центар изграђен је 1974. године, поставши језгро општине и главно састајалиште младих.