Рођен је 1919. године у Пријепољу као Владимир Перић. Погинуо је 6. априла 1945. године. На дан када је ослобођено Сарајево. Сарајево које је бранио. Легенда о њему и даље живи. Звали су га Валтер.

И није само легенда о храбром обавјештајцу и партизанском илегалцу та која се везује за помен његовог имена. Све више је обавија вело мистерије о његовој смрти.

Према званичној верзији страдао је док је с групом бораца чувао електричну централу, коју су усташе намеравале да униште приликом повлачења, односно да је погинуо од једне од посљедњих минобацачких граната испаљених од Нијемаца који су одступали преко Сарајевског поља. То је негдје, да кажемо, оно што се у најкраћем учило у школама са све остатком Перићеве биографије.

– Данас се појављују неки професори историје који пласирају причу да су Владимира Перића Валтера убили с леђа његови партизани због неких спискова које је посједовао. Ту причу Славољуба Пушице објављује РТС два пута 2018. и 2020. године. Притом, овај сада пензионисани директор Музеја у Пријепољу не наводи ама баш ниједан иоле озбиљан доказ за своје тврдње – навео је Милан Лучић, изабрани члан Републичког одбора СУБНОР Србије у ауторском тексту објавеном у Политици прије двије године:- Поред тога, он обавјештава јавност да је Валтер (тада још увек само Владо) дошао у Сарајево из Пријепоља и за свој илегални рад нашао потпору међу земљацима муслиманима из Пријепоља. А Валтер се са тих неколико „земљака“ припадника усташких формација срео у пар наврата као љути противник и те сусрете ријешио на себи својствен начин. У свијету је било а и данас је много Валтера, али један је Владимир Перић за кога је Тито послије пројекције филма „Валтер брани Сарајево“ рекао: „Валтер је најсјајнији представник, највећи херој илегалног покрета у нашим окупираним градовима…“.А шта је то Пушица говорио?

– У извјештају о његовој погибији пише да је он послије ослобођења Сарајева тукао те електричне централе. И пише да је поред ње погинуо. У другој верзији пише да је био код фабрике дувана. И да је случајна залутала граната погодила управо њега, нико други није погинуо сем Владимира Перића Валтера – говорио је Пушица:

Одмах послије погибије у обавјештајним круговима појавиле су се претпоставке које још нису потврђене, да је Валтер имао тајне спискове високих руководилаца у партизанском покрету који су шуровали са непријатељем.

Па се каже, да је он остао жив, вјероватно би након 1945. када се рат завршио, неки од значајних руководилаца партизанског покрета морали да одговарају за нешто што нису смјели да раде – додао је Пушица.

Валтерови саборци су послије рата причали да је у Сарајеву био неухватљив за Гестапо и усташе. Не само зато што је био ванредно способан, већ и зато, наводи Пушица, што је тада у Сарајеву „живјело једно Пријепоље“:

– Валтерове комшије, ти богати муслимани који су били из чувених беговских породица, који су се одселили у Сарајево, они су чували Валтера. Кад кажу јатаци, управо ти људи, пријатељи, комшије муслимани из Сарајева, они су били подршка. Валтер је могао само код њих да се осјећа сигурно и код Срба који су били из Пријепоља у Сарајеву.

Његова храброст била је легендарна, па се послије рата писало много тога – да је у Сарајеву становао у кући близу највиших усташких официра, да је увијек носио нешто новца са собом као мито ако га ухапсе, да је сашио униформу у којој је хтио да прошета ослобођеним Сарајевом, да се није одвајао од пиштоља марке „валтер“. Кажу и да се није се јављао породици откако је отишао у Сарајево 1940. Пред крај рата, послао им је писмо у коме је написао да ће се ускоро коначно видјети.А како је изгледала сарајевска свакодневица у посљедњим данима окупације, описао је Славко Дадић, сарајевски скојевац и илегалац, у раду „Посљедњи дани окупаторске тираније у Сарајеву“:

– Окупатор се бојао побуне у граду па је предузео све мјере које је имао на располагању. Посебно је значајан састанак у вили „Браун“, који су организоваии Нијемци, и долазак у Сарајево усташког пуковника Вјекослава Лубурића Макса, са групом усташких кољача, а с циљем да се на најгори репресиван начин спречи очекивана побуна у граду, односно устанак како су то они оквалификовали – наводи између осталог Дадић и додаје:- Посљедње дане прије ослобођења Валтер је настојао да свугдје буде присутан. Одлазио је од једне до друге ударне групе, утврђивао стање и процењивао ситуацију и давао упутства. Када је био у Пошти, сазнао је за пожар у Фабрици дувана. Тада је Војо Осмокровић назвао ватрогасце и наредио им да одмах крену на гашење пожара.

Дадић је написао да су са придошлим ватрогасцима, Војо и Валтер су кренули према Фабрици дувана:

– Када су стигли близу фабрике, у данашњу Бранкову улицу, испред броја 1, експлодирала је граната од које је на месту погинуо Валтер, а Воји Осмокровићу су озлијеђене очи, док су неки ватрогасци рањени. Грађани Сарајева дочекали су шести април 1945. године, дан ослобођења свога града, дан слободе, дан за који су многе Сарајлије дале свој живот.

Каква год да је истина о његовој смрти, Валтер је остао до дана данашњег симбол отпора нацистима и злочинцима. Имао је само 25 година када је погинуо.

Четнички Валтер

У посљедњим деценијама преноси се прича о четничком Валтеру који је био пандан Владимиру Перићу. Овај други, односно трећи Валтер ако рачунамо и Јосипа Броза који се једно вријеме тако представљао, је за разлику од Перића био према тим информацијама оперативац у Београду. Мајор Жарко Тодоровић, официру југословенске војске у отаџбини, важио је за битну личност у Равногорском покрету отпора у Београду и човјека од највећег повјерења Драже Михајловића, наводи курир.

– Београд је био важно саобраћајно чвориште преко кога су прелазили различити транспорти, поготово у вријеме битке за Африку. Тако да су извјештаји које сакупљао Жарко Тодоровић ишли директно на Равну гору и одатле савезницима који су бомбардовали те жељезничке правце. То је директан допринос равногорске организације у Београду борби против фашизма – рекао је за РТС Раде Ристановић.

Тодоровић је ухапшен 1943. пошто је Гестапо инфилтрирао агенте у покрет отпора. Одведен је у Маутхаузен, гдје је према једним подацима био у дијелу за лакше затворенике, према другима је и тамо је покушавао да организује отпор.

Послије рата, Комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача је његов боравак у Маутхаузену процијенила негативно, али нема података да је тражена његова екстрадиција, нити да је осуђен. Након окупације, остао је у Француској и прикључио се Легији странаца, гдје је провео више од десет година.

Тито је био Валтер прије Валтера

Јосип Броз Тито је прије избијања Другог свјетског рата и прије него што је Владимир Перић понио конспиративно име Валтер заправо као комунистички илегалац носио тај псеудоним. – Сам псеудоним Валтер добио је 1935. од одиељења за везу Коминтерне које је било под контролом НКВД и одлучило да се он од те године назива Фридрих Фридриховић Валтер. Његово право име нико није знао сем главних људи у организацији – казао је историчар Раде Ристановић са Института за савремену историју.