Српска православна црква прославља празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан.

Ивањдан

Јован се назива Крститељем јер је у ријеци Јордан крстио Господа Исуса Христа, те Претечом зато што је најављивао долазак Христов и позивао људе на покајање.

Овај светитељ рођен је од старијих родитеља – оца, свештеника Захарија и мајке Јелисавете, Богородичине рођаке.

Када је Јелисавета остала трудна, Захарије је занијемио. Када се родио Претеча, од његовог оца Захарија је затражено да на плочици напише име дјетета и када је он написао синовљево име, истог часа је проговорио.

Као млад Јован је отишао у пустињу гдје се хранио коријењем и дивљим медом. У проповиједима је критиковао морално посрнуће својих савременика, позивајући их да се покају и врате животу по Божијим законима.

Он је крштавао људе у ријеци Јордан, говорећи им да их он крсти водом, а да за њим „иде онај који ће их крстити Духом Светим и огњем“.

Јована Претечу је погубио јудејски краљ Ирод. У календару СПЦ Светом Јовану се чини помен три пута годишње, и то, осим Ивањдана, још и 20. јануара – Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, те 11. септембра – Усјековање главе Светог Јована Крститеља.

Срби га посебно поштују и као заштитника две врло важне установе – кумства и побратимства.

Народно празновање Ивањдана потиче из предхришћанског периода, од ратарског култа у којем се слави сунце када у вријеме љетне дугодневице исијава највећу снагу, као и почетак жетве.

Међу низом живописних обичаја везаних за тај дан посебно мјесто има брање љековитих трава и плетење вијенаца од ивањског цвијећа, праћено пјесмом дјевојака.

У предвечерје тога дана, у многим словенским крајевима палиле су се по брдима ивањске ватре (кресови) око којих се играло и певало.

Према обичајном календару, три дана пре и три дана послије празника, не улази се у виноград.

Каже се да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Празник увијек пада у вријеме Петропавловског поста, па се овог дана не мрси.