Историчар Марко Алексић открио је колико је Србима значило ослобођење од Турака, али се осврнуо на април 1867. када су Турци коначно отишли из Београда и Србије, рекавши да Срби данас не би разумјели срећу и полет Срба некада.

Марко Алексић

У априлу 1867. године десио се коначни одлазак Турака из Београда, чиме је окончано вјековно присуство турске власти на просторима Србије Султанов ферман је јавно је прочитао на Калемегдану посљедњи београдски мухафиз, Али Риза-паша. Он је симболично кнезу Михаилу предао кључеве градова. Риза-паша је 24. априла 1867. испраћен у Земун, уз плотуне сада већ српских топова са Београдске тврђаве, а са њим су се повукли и посљедњи турски војници. О догађајима који су у вези са овим даном и периодом, али и животу Беграда и Србије послије Турака било је ријечи у Пулсу Србије, а на ову тему говорио је историчар Марко Алексић.

Као иницијална каписла за одлазак Турака послужила је пуцњава код Чукур чесме, који је узбунила све становнике београдске вароши.

– Јесте. То је у неку руку врхунац дотадашње борбе Србије за самосталност. Кнез Михајло Обреновић је успио да оствари своје намјере. Добио је кључеве градова Београд, Смедерево, Кладово, Шапца, а раније су добили кључеве ужица и Сокограда. Био је то велики успјех. Занимљиво је да је честитку упутио тадачњи црногорски кнез Никола Први Петровић, каснији краљ Црне Горе, који је честитао кнезу Михаилу и рекао му да је то највећи успјех дотадашње борбе српског народа за ослобођење. Један српски владар честитао је другом српском владару. То нам открива и каква је била и атмосфера. Србија је била нешто сасвим друго него што сада претпостављамо, била је то полетна и изузетно успјешна држава. То су године када је Србија отварала болнице, школе… – рекао је у Пулсу Србије историчар Марко Алексић.

Ферман турског султана о предаји тврђава у пашалуку јавно је објављен на пољани код данашњег главног улаза на Калемегдан. У Београд су дошли Срби из свих крајева земље, али и из Земуна, Панчева, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Војводине, Лике и свих крајева у којима је живио српски народ. То је био дан оствареног сна, али и почетак тешког и мукотрпног опоравка за Србију и српски народ.

– То је било нешто што је надахњивало људе. Што им је давало виши смисао њиховог живота. Нешто што је нама данас мање разумљиво, с обзиром да је врхунски интерес заступати свој лични интерес. Било је то доба које је људима пунило плућа. Те године је Светозар Милетић постао градоначелник Новог Сада, дакле симбол борбе Срба у Аустроугарској. Била је то екстремно успјешна држава. То је вријеме када Србија има добре односе са сусједима – рекао је историчар Марко Алексић.