Најранији хришћани, они који су живели у апостолским временима, дакле, током првог вијека нове ере, молили су се стојећи. Чини се да се већ тада сматрало да је сједење у присуству Бога недолично и неприлично.

Занимљиво је да је један од најважнијих западних ранохришћанских писаца, Тертулијан, имао исто мишљење када је стварао крајем другог и почетком трећег вијека. Он каже: “Ако није пристојно сједети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно сједети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли — свештеник”.

Црква на Истоку временом је овом обичају додала и посебна значења, па се тако данас каже да се стајањем симболизује Христов васкрс и наше ослобађање од греха и од пада у грех.

Важност стајања у православној цркви толико је велика да постоје дани када ниједан други положај није дозвољен и када не сме ни да се клечи.  Правило је да се редовно недјељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ вјерни у те дане треба да се моле стојећи.

Наравно, Црква допушта да се сједи (ако се има гдје) у неким приликама, али ово углавном важи само за старе људе, болесна и труднице. Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за вријеме извјесних богослужења може сједети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свом народу да сједи, да би они који се уморе у претходним дјеловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и сједалнима, катизмима итд.

Све ово важи за православне хришћане. Са друге стране, римокатолици сједе током мисе одн. литургије. Та пракса је по свему судећи на Западу настала у најранијим временима, у сваком случају током првог миленијума.

Миса почиње сједењем зато што је то средња тачка између друга два положаја, стајања и клечања.

Углавном, сједи се током прва два читања мисе, као и након читања јеванђеља, док ђакон спрема евхаристију за причест, када наступа вријеме великог ишчекивања свете тајне. Када је свештеник спреман, сви устају на ноге.

На ноге се устаје и током других важних момената мисе, као што је молитва “Господи, помилуј”; овим чиновима вишеструког седања и устајања наглашава се поштовање Исуса Христа, а резон на Западу је вејроватно такав, да сматрају да се непрекидним стајањем смисао тог чина расплињује. Притом се сједењем избјегава замарање и омогућава концентрација приликом читања светих списа и проповеди, наводи Телеграф.

Након читања Симбола вјере, римокатолици опет устају… да би клекли. Поново, симболика је овдје иста као и код нас: у питању је потпуна предаја Богу, понизност, покоравање, признавање кривице, кајање, молба за опроштај грехова. Од тог тренутка, током већег дијела остатка мисе вјерници ће остати на кољенима јер се очекује “долазак” Исуса Христа.

Не заборавите, и римокатолици и православни вјерују да је Христ реално присутан у хлебу и вину којима се врши причест; додуше, Православна црква сматра да се хлеб и вино и физички и духовно трансформишу у тијело и крв Христову (наравно, како се то одиграва и како је то могуће, божанска је мистерија), док Католичка црква сматра да се трансформишу само суштински и духовно а да физички то и даље остају хлеб и вино.