Мислите да је баш добро бити вриједан и радити увијек и по сваку цијену? Овај случај из српске историје ће вас у томе демантовати. Наиме, правило радног дана можда важи током свих других доба у години, али НЕ И ДАНАС… или је тако бар било у Србији почетком 19. вијека.

Мало ког свеца наш народ толико поштује и воли колико је то случај са Светим Савом. Стручњаци сматрају да је за то највише “крива” Српска православна црква, али и многобројна народна предања о животу и раду овог свеца јер, када се пише о животу Светог Сава, заправо се пише о почецима српске просвјете у Средњем вијеку.

Прослављање успомене и празника Светог Саве почело је званично у турско вријеме. Тада је ово већ постао народни обичај и то прво у крајевима у којима је било битно направити више културну него политичку разлику између Срба и Турака, наводи Историјски забавник.

У оквире државе прослављање живота и дјела Светог Саве увео је кнез Милош Обреновић 5. фебруара 1827. године.

Он је наредбом дан Светог Саве прогласио нерадним, а оне који не би дошли у цркву или би покушали да отворе дућане на тај дан кажњавао је да “не само глобу цркви плате, но и апсом и тјелесном казном каштиговани буду”.

Намјесништво кнеза Михаила Обреновића отишло је корак даље и 2. јануара 1840. године Светог Саву прогласило школским заштитником. Тада су први пут у школама уведене прославе и свечане академије које су остале незаобилазан дио овог празника све до данашњих дана.