Нико не зна шта су муке тешке док не прође Албанију пјешке.

Илустрација

Тако су бесједили на жалу Јегејског мора преживјели српски ратници. Иза њих је чемер ледених Проклетија те чекаху лађе да их носе до Солуна и новога погибенија, а сваког трена мислима се враћају у далеки завичај, упитани: шта ли раде наши у селу…

Ево како је текла свакодневица укућана јунака драгачевских из Горачића и припадајућих села Губеревци и Живице, остављених на немилост освајачу, док су породичне главе војевале за част отаџбине.

Првих дана децембра 1915. године и званично је успостављена окупацијска власт. Већ 15. децембра Штациона команда у Гучи тражила је да јој се упуте сва лица стара од 15 до 55 година ради добијања објава – једне врсте личних карата.

– Истовремено је наређено да се обави попис грађана и њихове имовине што ће касније послужити као основа за беспоштедну пљачку народних добара – биљеже у својој повјесници „Вековања“ Радован М. Маринковић и његов син Зоран описујући судбу праотаца из три села код Гуче и свега што их снађе.

Чак се ишло до тога да је, рецимо, 16. јануара 1916. године тражено да се Штационој команди поднесе извјештај о томе колико у општини има конопљаног сјемена. Наредне заповјести биле су да се у Гучу дотерују дрва за огрев и сјено. Четвртог априла наређено је да се саопшти грађанима да не поздрављају војнички старијега, него да капе скину. Већ је била уведена латиница као званично писмо.

Кулуком су поправљани путеви: ко се не одазове из првине добиће 12 батина, а ко се не јави ни други пут – 25 мотки. Забрањена је продаја без дозволе коже, вуне и вунених производа, а концем 1916. и клање свиња.

Званична валута постала је аустријска круна. Обавезним откупом обухваћене су шљиве (плаћано је пет круна за 100 килограма, а ако су свјеже по 15 круна). Сељаци су могли да задрже само 50 литара ракије за домаћинство. Наређено је да се сакупљају шишарке и жир. Одузиман је сребрни и златни новац. Плењени су стока, вуна и посуде од бакра, а касније и од других метала.

Од богатијих кућа захтјевано је да дају добровољне прилоге у новцу окупаторској организацији Црвеног крста. Јавила се несташица соли и хране, нека домаћинства гладовала су. За исхрану су користила чак и жир.

Нису изостала ни убиства. На Велесу код Гуче 1916. убијен је дјечак Милош Пајовић из Живице. Касније и Лука Петковић који је, мислећи да је у општинској згради заноћио неки Соколић, командир жандармеријске станице у Гучи, кроз прозор убацио бомбу. Соколић је, међутим, спавао негдје у селу, али су Петковић, који је живио у Суруџићима и његов шурак из Живице стрељани на Љутој крушци између Живице и Виче. Пресудила је Бециркс команда из Гуче која је тако названа послије Штационе.

Народ који је прије рата био политички подјељен у таквим околностима постајао је све јединственији у отпору окупатору. Бунио се, рецимо, против преименовања општинског суда у поглаварство или на увођење новог календара од 16. маја 2016.

И носиоци власти били су понекад уплашен. На то су их нагонили и повремени доласци комита. По крају се причало да су 1917. у Драгачево дошли неки учесници Топличког устанка, а сљедећег љета дознало се да се у Овчарско-кабларској клисури окупила комитска устаничка јединица.

Сиротиња је опстајала по правилу дан и комад, година и опанци, а ко је имао седланика могао је бар привремено рачунати да је на коњу, наводи Политика.

Тако је у једној домаћинској кући Губереваца, као важан спис сачувана објава којом се доказује да је њихов коњ Зекан претекао два рата и дочекао да буде демобилисан. Ту, ево, овако стоји:

– Објава на једнога коња по имену Зекан који је на служби турског и бугарског рата, при 4. батаљону 5. прекобројног пука, од 20. септембра 1912. до 16. августа 1913. године и сад се отпушта и упућује по териоцу Раденку да преда даваоцу Миљку Ракићевићу из села Губереваца, срез Драгачевски, округ Чачански. С тим да по предаји извести актом чету у Крагујевцу.

Објаву је 16. августа 1913. у Чачку издао и потписао командир потпоручник Новак Тимотијевић.

Не зна се како је пегави драгачевски ат служио у новом рату који је убрзо стигао у Србију, али ако је дијелио судбину својих господара, сигурно се намучио к’о нико његов.