Међу митолошким бићима у која су вјеровали наши преци, виле и змајеви сигурно су најзначајнији.

Илустрација

С људима су нераскидиво повезани, змајеви су често очеви наших највећих јунака, а виле њихове посестриме. То можда најбоље илуструју народни стихови:

Штогод има Србина јунака, Свакога су одгојиле виле, Многога су змајеви родили. („Милош Обилић змајски син“)

Але и аждаје

„За халу (алу) се мисли да има од хаждахе (аждахе) особиту силу те лети и води облаке и град наводи на љетину. За змаја се пак мисли да је као огњевит јунак, од којег у летењу огањ одскаче и свијетли“, пише Вук Караџић.

И већ тај његов кратак опис ове „ствари који је нема“ показује да змајеви српске митологије нису баш налик чудовиштима која лове витезови у западноевропским предањима. Док ту улогу код Срба преузимају але и аждаје, незасита и зла бића, змај је примио скоро све људске карактеристике (издвајају их само обиљежја попут вучје шапе, орловог крила или змајевог кола под пазухом), али има толико натприродних моћи да може да води борбу против њих. Занимљиво је да се у појединим крајевима вјеровало да су Турци але, а Срби змајеви.

„Змај није исто што и драцхе, линдњурм, драцо. Змај, онакав какав је у српским народним пјесмама и приповјеткама, може се сматрати за српску специјалност“, пише етнолог Веселин Чајкановић.

Сретен Петровић у „Српској митологији“ наводи да је змај „миљеник људи једног насеља и штити усјеве од непогода“.

„Међутим, тај исти змај зна и да украде дјевојку, али и да походи младе и лијепе жене. Они не могу да живе без људи. Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увијек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио“, описује он.

Женски пандан змају

„Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником неће зла учинити докле их ко не увриједи, а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или у руку, или у срце, те одмах умре“, пише Вук Караџић.

Сретен Петровић наводи да у теорији данас преовладава став да виле припадају демонологији Јужних Словена.

„Представе о вилама указују да је ријеч о веома сложеном облику демона у полуљудском облику. Вила се често узима као женски пандан змаја. Виле се јављају и као божанства брака. Вјерује се да свака вила има по једног човјека, кога је још при рођењу усвојила, задахнула својом душом и задојила својом сисом. Такви су људи необично јаки, слободни и дрски‘. Није мали број примјера да оне често заволе и смртног чојвека, уграбе га и одведу са собом да би с њим рађале дјецу, разуме се, прије свега женску“, пише он.

Највећи јунаци српске епике – Марко Краљевић и Милош Обилић – примјер су змајевитих јунака. И њихове везе с вилама и змајевима чест су мотив. Тако је Марку посестрима Равијојла, вила с планине Мироч, коју је замало убио након што је она из љубоморе стрелом погодила Обилића (пјесма о овом догађају инспирисала је Пају Јовановића да нацрта чувену слику „Марко, Милош и вила“). Милош је, пак, побратим са змајем од Јастрепца, а до зближавања је дошло након што му је витез кнеза Лазара украо крила, али му је поклонио живот.

Једна од прича о аждајама везана је за тврђаву Голубац и „летећу смрт“, опасног инсекта названог голубачка мушица (на латинском Симулиум рептанс голубаценсе). Ова врста, ендемска за Србију, у 19. и првој половини 20. вијека изазивала је велики помор стоке, а била је опасна и за људе. Да би схватили зашто је тако, наши преци су око ње исплели праву легенду.

Голубачка аждаја

„Голубац су зидине од старога градића у нахији пожаревачкој крај Дунава. У ономе крају постају у прољеће некакве мухе, које се разилазе не само онуда по околини него прелијећу кашто и преко Мораве у Шумадију, и онамо се зову муха Браничевке. Мухе ове стоци тако досађују да кашто и цркава од њих“, пише Вук Караџић у „Животу и обичајима народа српског“.

Мушице се роје више пута, додаје он, али „први рој да је најљући и за стоку најгори“.

„Једни приповедају да је неко однекуда из Србије тјерао некакву алу, па је стигао у Стигу (и од тада остало име Стиг) и ранио је, али се она опет отела и рањена утекла у ону пећину и онђе од ране липсала, па од ње оне мухе да постају. Приповиједа се да су Нијемци ону пећину зазиђивали, али кад дође време да се мухе роје, зид се провали сам од себе“, описује он.

Док је у Вуковим записима убица але или аждаје непознати јунак, постоје друге приче према којима је тај ратник био или епски јунак Милош Обилић, или Свети Ђорђе. Осим тога, постоје и приче да је убијена троглава голубачка аждаја у ствари била последња речна аждаја у Европи.

Мушице поново нападају

Голубачке мушице готово да су потпуно истријебљене након изградње хидроелектране Ђердап 1972, али су се појавиле поново 1999, непосредно након НАТО бомбардовања Југославије. Због тога их у појединим крајевима до којих лети долазе називају „клинтонкама“, по америчком предсједнику Билу Клинтону. Како поједини истраживачи наводе, појединци називају ове мушице и „фуркинистице“, по старим ловачким причама о митолошком бићу фурке.

Људи још вјерују у митове И ДАНАС ИМА ЛОВАЦА НА ЗМАЈЕВЕ

Јелена Бујдић Кречковић и Александар Репеџић у књизи „Легенде, митови и народни обичаји Ђердапа“ наводе да и данас има људи који вјерују у постојање змајева.

„Ако је вјеровати причи Петра Марковића из Букове Главе, засеока скривеног у планинама изнад Мајданпека, змајеви нису само измишљени ликови, с обзиром на то да их он лови и убија већ шест деценија. Змаја, који је невидљив, каже, најлакше је наћи у тренуцима када спопадне жртву, јер је тада по њеним покретима могуће видјети да је и он ту и да ‚ради радњу‘“, пишу они.