Симбол оданости омладине тадашње СФРЈ доживотном предсједнику и маршалу Јосипу Брозу Титу била је Штафета младости или како је народ најчешће називао Титова штафета.

Сваке године је неко од одабраних омладинца 25. маја, након што би је на десетине хиљада младих пронијело путевима, како се говорило од Триглава до Вардара, послије слета на стадиону ЈНА предавао „ вољеном другу Титу“.

Металостругар из Новог Сада Зоран Остојић остао је упамћен као први носилац посљедње Титове штафете 1980. док је маршал још био жив. Остојић је преминуо прије седам година, у 61. години, а новинарима је обично сваког 25. маја преносио утиске како је тада изгледало ношење те штафете. Штафета је била рад академског вајара Ласла Силађија, а требало је да прође Путем братства и јединства.

– Након интензивних провјера више од 150 кандидата одлучено је да управо ја будем тај који ће први понијети штафету. Ослобођен сам рада у фабрици да се случајно не повриједим, а „савјетовано“ ми је да припазим на понашање. Тај дан ћу памтити докле год сам жив. Пут којим сам ходао био је посут латицама цвијећа.

А ја држећи штафету у рукама појавио сам се из цвијета који се отворио у тренутку када се зачула пјесма „Године су прошле пуне мука“. Цвијет је био састављен од омладине. Тај призор се никада не може заборавити – испричао је Остојић.

Штафета је 23. марта 1980. године кренула са централног Трга слободе у Новом Саду, гдје је било присутно око 150.000 људи. Зоран је носио до Футошке пијаце, а прије ступања на бину морао је још једном да прође безбједносну провјере Удбе.

– Агент је из џепа извадио моју фотографију, да би коначно изговорио: „У реду је, то си ти. Сада можеш да идеш“ Срце ми је куцало невјероватном брзином.

Штафету сам морао да држим високо изнад главе, иако је била тежа од три килограма. Кад сам кренуо, почели су да пљуште блицеви, а маса је навијала. Иза мене су трчали полицајци обучени у народне ношње. Кад сам штафету предао радници Поште и пожелео јој да је чува као зеницу ока свога, агенти су ме извукли из колоне. У том тренутку сам мислио да ћу умријети од узбуђења – испричао је Зоран Остојић.

Остојић није добио ништа од тога што је постао један од најпознатијих „ штафетара“ осим „ новинарске славе“, чак је послије 36 година стажа у фабрици „Петар Драпшин“, проглашен технолошким вишком. Прије смрти, маршал Тито је посљедњу штафету примио 25.маја 1979. године, а уручила му је Санија Хисени, Албанка са Косова и Метохије, подсјећа Информер.

Послије овога, Санија Хисени се једно вријеме бавила политиком, била је сарадница Азема Власија, али је прије грађанског рата деведесетих отишла у иностранство. Штафета младости је „ пропала“ нешто раније од државе коју је симболизовала, тачније, угашена је 1988. године.