Судбина има чудне путеве… Како другачије објаснити чињеницу да се у размаку од недјељу дана Србија сјећа тројице великих српских војсковођа из Првог свјетског рата?

Њих тројица водили су Србију у борби против далеко моћнијег непријатеља и забиљежили неке од најсјајнијих побједа о којима се и данас прича. Њихова имена – Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм и данас су синоним за храброст и пожртвовање које не зна за границе.

Сва тројица су преминула у Београду – војвода Живојин Мишић 20. јануара 1921. године, генерал Павле Јуришић-Штурм 14. јануара 1922. године, а војвода Петар Бојовић 19. јануара 1945. године.

Међу војницима постоји изрека „Срећа прати храбре“. Потез генерала Живојина Мишића да са Колубаре 1914. године пред силним налетом Аустроугара повуче војску, одмори је и онда поведе у контранапад, већина је сматрала потезом очајника. Ипак, коцкање се исплатило, а стратегију Живојина Мишића и данас проучавају у војним школама широм свијета.

Пред крај рата у јуну 1918. замјенио је формацијско мјесто са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по мјесеца је ослобођена Краљевина Србија.

Преминуо је у 66 години живота.

Истакао се током Кумановске и Битољске битке, послије којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов приједлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.

У Првом свјетском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем.

Бива рањен у глежањ, па је смијењен са мјеста команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успио је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донијета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је постављен за начелника Врховне команде.

Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе. Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

На почетку Првог свјетског рата, 1914. године, Врховна команда поставила га је за команданта Треће армије. Имао је задатак да организује борце у фронт да би зауставили Аустроугарску војску преко Дрине и да штити бок Прве и Друге армије које су надирале према Церу.

Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу цјелокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту. Послије пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, подсјећа портал Дневно.

Пред краја рата у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност канцелара Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје али није унапријеђен у чин војводе.