Хајдука су 1915. прво покопали Бугари на фронту, па породица у родној Лазници. Прије него што је сахрањен на непознатом мјесту крај Ћуприје, леш су данима обилазиле хиљаде људи.

Иван Бабејић

Сваки хајдук волио је да за себе каже да је „горски цар”. Звучало је, ваљда, моћно бити цар у Краљевини. И тих самозванаца, а неки су дијелили и посјетнице са именом и титулом, било је много.

Само један од њих је, ипак, успио да држи власт у шуми скоро па двије деценије – био је то Иван Бабејић из Лазнице.

„Куршум га не бије”

„Хомољски Дилинџер”, како су га звале тадашње новине по америчком разбојнику, харао је шумама једва проходне источне Србије (говорило се „Без невоље не иди у Хомоље”) од 1915. до 1934. За то вријеме сахрањен је три пута, у њега је испаљено толико хитаца да је опште вјеровање било да га „куршум не бије”, а избјегао је довољно жандармеријских потјера да је постао највреднија уцјењена глава – за њега је власт давала рекордних 100.000 динара (тек неких седам година касније је рекорд оборен: њемачка врховна команда је са дупло више новца уцијенила главу партизанског вође Тита).

Пљачкао је, причало се, кога је стигао. И богате и сиромашне. Упркос томе, први су радили за њега, други су му спјевали пјесме. Његово име ушло је у легенду још за живота, а опстаје и данас: старији и сад за несташно дјете кажу да је „прави Бабејић”.

Овај хајдук рођен је у селу Лазница крај Жагубице 1896. О родитељима се зна да су се звали Никола и Жарка, као и да су били имућна породица влашког поријекла. Зато, говорило се, није га неимаштина натјерала на хајдучију, већ судбина и врела крв.

Иван Бабејић мобилисан је 1915. и отишао је у Пети прекобројни пук на бугарском фронту. У једној акцији 9. новембра цијела његова чета је страдала, а у Лазницу је седам дана касније стигао допис да је Лазничанин погинуо и да су га Бугари покопали неколико дана раније. Одмах је, по влашким обичајима, породица ставила његову одјећу у празан гроб и сахранила га још једном.

Две сахране му нису биле довољне, па се Бабејић вратио у Лазницу и започео нови, хајдучки живот.

„Још у доба бугарске окупације он се одметнуо у шуму. Бугари су грдне муке имали с њим. Читаве батаљоне војника и жандарма слали су у потјеру за Бабејићем и његовом бандом. И онда је његово име било врло чувено”, пише новинар Стеван Караџић у Времену 11. априла 1928.

„По ослобођењу, он је био један од првих који се предао нашим властима”, пише даље. „Једног дана у селу је неко украо два пара волова. Сумња је одмах пала на Бабејића. Суд га је осудио на годину дана затвора. Кад је спровођен у Ниш, он успије да побјегне на тај начин што је у моменту када је воз ишао највећом брзином искочио из вагона. Иако је имао лисице на рукама, ипак је умакао без трага и гласа. Послије извјесног времена дошао је у своје село. Прво је поубијао оне свједоке који су га тешко теретили. Потом је настала читава серија злочина. Највише су настрадали крупни богаташи.”

Пуцњава у подруму

Говорило се да Бабејића „куршум не бије”, али кад меци полете, сујеверје није важно. Управо су куршуми убили „хомољског Дилинџера” у ноћи између 4. и 5. септембра 1934. у селу Паљане крај Ћуприје. То је тако одјекнуло да су тадашње новине давале по двије, три стране текстовима о смрти хајдука, а хиљаде људи су стигле у Ћуприју да виде његов леш, скоро пет дана изложен на вашаришту.

Како је Миша Илић испричао властима, а за то мјесец дана касније био награђен са оних 100.000 динара, Бабејић и његов саборац Дража Глигоријевић Врланац дошли су му у кућу касно ноћу, смјестио их је у подрум, а у једном тренутку непажње, када је хајдук тражио да види новине о хапшењу једног лажног Бабејића, овај га је упуцао, па позвао жандарме. У размјени ватре, Глигоријевић је успио да побјегне, али не и Лазничанин.

Неки су говорили да је Бабејић у својој каријери отео милионе, па је било право изненађење кад му је по смрти у џепу нађено само 15 и по динара и неколико амајлија.

Спектакл на вашаришту

Тијело хајдука је пребачено на вашариште у Ћуприји, гдје је било стављено на лед и изложено, да се сви увјере да је горски цар мртав. Бода Д. Николић написао је да је само првог дана на бизарно поклоњење лешу дошло 4.000 људи, а у наредних пет дана било их је и неколико десетина, па можда и стотина хиљада – стизали су из цијеле Источне Србије. Занимљиво је да је само мјесец дана касније сличан број људи испратио и убијеног краља Југославије Александра Карађорђевића, али за одавање почасти „хомољском Дилинџеру” није била ангажована цијела државна апаратура.

„Вечерас у први мрак сахрањен је убијени хајдук Бабејић,” писала је политика 11. септембра. „Његова сахрана извршена је у атару општине ћурпијске, на мјесту непознатом, како се обично хајдуци сахрањују, без сандука, без ичега. Његов гроб је потпуно заравњен, да му се трага не зна.”

Дража Глигоријевић ухапшен је у октобру 1940. Тада је признао да је он убио Бабејића, а да му је Миша Илић само помогао, након чега је и Паљанац завршио иза решетака. Овог хајдука, посљедњег правог, који је провео неколико година у Америци и говорио је пет језика, почетком Другог свјетског рата стрељали су Нијемци. Неки кажу да је разлог био тај што су у преводима помислили да су партизан и хајдук једно те исто.

Амајлија

Током обиласка тијела Ивана Бабејића дошло је до праве помаме за његовим власима. Људи су узимали праменове косе и кончиће са одјеће вјерујући да су они амајлија. Слично је било и с његовим фотографијама, које су се ту продавале за између 10 и 30 динара.

Лажни хајдук тражи награду

Хајдук Милош Стамболић ухапшен је 26. августа јер је покушао да уцјени људе представљајући се као Бабејић. „Хомољски Дилинџер” је убијен након што је тражио да види текст о томе из новина, па је Стамболић, пише Политика, тражио да му се исплати дио награде јер „да није било њега, не би Бабејић ни долијао”.