07/09/2022

Парламентарни живот у Србији почео је 1869. године, кад је донијета одлука да свако ко је пунољетан и плаћа порез може да бира и да буде биран. Једино жене нису имале право гласа. За посланике нису могли да се бирају државни чиновници и војна лица. Гласало се поименце (на особ), сједењем или устајањем, а избори скупштинских часника вршени су тајним гласањем. Предсједника и потпредсједника часништва народа Једно вријеме је бирао кнез (краљ). Уставом из 1888. године уведено је тајно гласање које је вршено куглицама.
Избори су највећем броју случајева зависили од воље власти, сељаци су увијек питали кмета, а овај среског начелника за кога ваља да се гласа. Примјера ради, на изборима у Београду 1871. године кандидат опозиције Аћим Чумић је умало добио, све док полиција није одлучила да су избори превише неизвјесни и увела резерву у виду палилулаца и ноћних чувара. Чумић на тим изборима није прошао, али је већ на сљедећим дошао у прилику да их сам намјешта. На зборовима 1874. године, као кандидат опозиције, досјетио се да кадрови све ријешавају. Потпуно се осигурао да на свим важним мјестима има своје људе, па је успио да промијени цјелокупно полицијско особље. Основао је тајни фонд од 3.000 дуката за куповину гласова и у исто вријеме немилице издавао дозволе за отварање нових механа. Непоткупљиве опозиционаре једноставно је ухапсио. Његов супарник био је Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића), који га је побиједио у Јагодини, али је већинским изборима Чумић постао предсједник владе и поништио изборе у Јагодини.
Прије 1874. године у Србији се јављају зачеци партија, пошто су се до тада изасланици дијелили за оне који су за владу и оне који су против владе.
На изборима 1875. године први пут се виђа нешто што ће касније постати предизборна кампања, гдје кнез у пратњи предсједника владе обилази источну Србију како би конзервативцима обезбиједио побједу. Пред кнеза су смјели само они кандидати за посланика којима би полиција то дозволила, а ко није смио пред кнеза – није смео ни у скупштину.
Између 1880. и 1882. године избори су одржавани чак три пута и сваки пут су побијеђивали радикали. На изборима у септембру 1883. године радикали су опет добили већину, да би скупштинско засједање почело декретом краља Милана, а у року од десет минута другим декретом скупштина је распуштена, подсјећа Политика.
Нови избори одржани су 26. априла 1886. године, а на њима ниједан посланик није изабран на законит начин. Тадашњи предсједник владе Милутин Гарашанин кршећи изборну вољу хапсио је посланике како не би могли да дођу у скупштину. Због тога је дошло до крвавих окршаја, такозваних мајских нереда напредњака и радикала. О овим догађајима, уз илустрацију, писао је и француски часопис „Илустрасион”. На илустрацији је приказано како се посланици обрачунавају гушењем и моткама. Између осталих чланака у француској штампи, преносимо део тог догађаја из „Lloud de Pesth”: „Нека се најзад зна да народ не постоји због службеника, већ да службеници постоје само због народа и да нико не може присилити народ да чува у својој служби људе који га издају.”
Само површним поређењем с политичким животом Србије 19. века долазимо до деморалишућег закључка да ни данашњи није много еволуирао. Било је свађа и туча на све стране – пред изборе, за вријеме изборног чина, али и послије њега.
09/03/2026