Ријетки су народи који имају јасан и веома конкретан датум почетка своје отаџбинске историје – оне која у себе укључује и духовну, исто колико и ону друштвену, војну, државну и културну димензију, навео је Драгослав Бокан, предсједник Института за националну стратегију.

Драгослав Бокан

Ево његовог обраћања које је у цјелини пренио портал ИН4Ц.

„Почетком 13. вијека (сасвим конкретно: 1219. и 1220. године) Сава Немањић је добио признање аутокефалности Српске Православне Цркве, а, одмах потом, је – већ као архиепископ – донио и својеврстан духовни Устав, чувено Законоправило (византијско-грчки: Номоканон, а по руском сагледавању ствари: Крмчију).

И све од тада наша Црква, наш народ и наша држава имају своје кормило и јединствени правац, свој једном заувјек зацртани циљ и тему: српског ”братства и јединства у Христу”.

Од тада ми баштинимо светосавски код српске идеје, увијек у динамичком правцу, увис: из историје – ка Будућем Вијеку и вјечности.

И сви смо повезани тим сасвим специфичним јединством, које нас, кроз српско свејединство, уводи у богочовјечанско свејединство.

И ми постојимо, теолошким појмом изречено, ”несливено сједињени” са свим другим матерњим мелодијама најразличитијих народа свијета.

Знамо да је историја, у свом највишем облику, у ствари, генерална проба вјечности, па сви ти српски гласови, хорови, звона црквена… од нас траже да им се прикључимо онако како је то поставио Свети Сава у својој генијалној, аутентичној и оригиналној поставци: хармоничног јединства Цркве, народа и државе, како у времену, тако и у вјечности.

Свети Сава је Божији човјек, Богом послат, пророкован вијековима прије самог рођења (кроз пророчанство Светог Саве Освећеног). Анђео рођен као човјек; човјек који је постао Божији ”гласник” (што је и етимолошко значење ријечи ”анђео”). Кроз њега се испунило пророчанство на васељенском нивоу и са Србима повезали Синај, Света Гора, Никеја, Свети Град Јерусалим, али и Жича, Студеница и Милешева.

Наш ”вјечни архиепископ” је уздигао православне Србе на највишу могућу цивилизацијску осматрачницу и мета-историјски видиковац: тамо гдје, као ”браћа у Христу”, постајемо и ”Христова браћа”, ”мали богови по благодати”, ”деца Божија”.
Том идејом нам је остављено непроцјењиво духовно богатство и дат печат свему што смо наслиједили.

Тако да је наше ”сада” увијек део и оног прошлог, баш као и оног будућег, у свевремену постојања у ”обратној”, есхатолошкој перспективи, од краја ка почетку, од есхатона ка свакој од етапа пута људског обожења (као на светим иконама).

На нама је ”само” да непрестано, конкретно и неодустајно, умножавамо дарове. И да се боримо у великом духовном рату (који ми називамо ”непрекинутом Косовском Битком свих српских генерација”), у оном рату ”по Христу”, гдје се увијек побједнички – у подвигу – окупљамо ”око истине”, тамо гдје оно његошевско: ”нека буде борба непрестана!” значи, ништа више, али ни мање, него: ”непрестано се молите!”.

Срби када су вјерни светосавској идеји се чврсто уједињавају, али не било како, ни само формално, искључиво одбрамбено и једино политички. Никада око увезених идеја и увијек привремених људских идола. Никад заробљени у лажи и краткотрајних заводљивости пуких обећања.

Јер се тако не може ући у право јединство са српском браћом и сестрама. Пошто се то не може кроз титоизам, југословенство, ничеански дарвинизам, кроз комунизам, нацизам… баш као ни кроз пост-модерну, транс-хуманизам, идеологизовану ”борбу против климатских промјена”, кроз обожавање ”планете Геје”, нити језивом политизацијом такозваних ”људских права”.

И многи међу нама су пали на овом испиту. Ти наши идеолошки, обездуховљени расколници су опасани вртлозима у којима се оглашавају лажне сирене на хридима псеудо-јединства. А утопијско јединство је увијек вјештачко и механичко, насилно и тоталитарно, увијек насупрот истинског, нашег светосавског богочовечанског свејединства.

Двадесети вијек је био епоха нашег највећег страдања у историји – кроз трагичну издају светосавске српске идеје и кобно одмицање од ње. Доживјели смо расрбљавање и обезбожење; масификацију, колективизацију и демонтажу аутентичног српског кода и народа; али и самоубилачко цјепање друштвеног, духовног и обичајног јединства. Проживели смо екстреман, себичан и апатридски индивидуализам и стварање токсичне атмосфере непрестаних међусобица, неизљечивог неповјерења, свађалачких расправа и тврдоглавог инсистирања искључиво на разликама и неслагањима. Нимало случајно. Јер, чим се заборави на вјечност (и спасење) као на највиши смисао, тривијалне ситнице добијају просто колосалне димензије, без неопходне идеје приоритета и ”препознавања духова”.

И зато сада, послије свега, требамо да све нама заиста важно ујединимо и објединимо цјеловитим погледом са светосавских висина: вјечношћу, крајем историје, есхатоном, јер ћемо само тако правилно и истинито освјетлити све што је било, све што јесте и све што ће икада бити са нама и нашим прецима и потомцима.

А приоритет, када смо већ код њега, је у вјечном исходу ствари, не у привременим фазама болести на смрт палог човека и богоборачки настројеног човјечанства.

Због тога треба у нашу отаџбинску свијест инсталирати аршине који не смеју да буду заробљени, кратковидо, ”у времену”. А многима је, нажалост, садашњост – све. Све што их интересује и заокупља.

Зато је толико важно разумјети и најважнији светосавски мото, изникао из нашег аутентичног Предања, оно витешко и чојствено: ”ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!”, као наш узорни поклич у вјечној бици са искушењима и спољашњим и унутрашњим непријатељима (па и са самим собом).

Није то некакав ”анахрони дио заувјек прошлих времена”, већ и данас живи подсјетник нашег правог задатка у животу.

То је безброј пута поновљени и подвизима доказивани однос према животу и свијету око нас, оно ”ЉУБИТЕ СРПСТВО, ЉУБИТЕ ПРАВОСЛАВЉЕ!“ на гробници београдског и српског митрополита Михаила Јовановића, можда и најмање запамћеног великана наше светосавске мисли.

А објашњење овог најкраћег објашњења смисла светосавског јединства је у нашем обожењу нествореном свјетлошћу, у нашој духовној слободи и светитељски обојеној непобједивости. У оном свето-ђакон-авакумском, наизглед парадоксалном: ”СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, РАДУЈЕ СЕ СМРТИ”. Дакле, не пркосно: ”не боји се смрти!”, јер није ријеч о ”смрти” у биолошком смислу ријечи, већ о тријумфалној капији ”на путу ка вјечности”. Зато се радује светосавски Србин, логиком срца и суштине.

Тај исти поклич се чује и у спокојним ријечима ножем унакаженог Светог Старца Вукашина из Клепаца упућеним његовом избезумљеном џелату…, као и свугде гдје се осјећа и види преображавање, крштење подвигом мучеништва и истрајавања у вјери упркос свима и свему. Тамо гдје се и смрт схвата, првенствено, као прилика за ново духовно крштење. Као сама суштаствена духовност српства, светосавски схваћеног.

Зато нас, у нашој заветној историји, води пламени стуб светосавља који пратимо ходајући кроз пустињу, наше свјетло у тами.

То је ”со соли” онога што нам се споља гледано дешава, па кад та духовна со изостане све се одједном и неизбежно обљутави. А то нам се десило нашим одрицањем од светосавља кроз аутошовинистичку, југословенску револуцију 1918. године. И траје све до данас.

Зато ће нас спасити и васкрснути из летаргије – ако се духовно пробудимо и истинским светосављем опет ”посолимо” свој поглед на свијет.

Тада ће ВИСОКА СРБИЈА опет подићи свој поглед изнад блата, свињаца и кокошињаца свих врста, и одмах повезати и обухватити све нивое и епохе нашег светосавског постојања, утичући не само људском енергијом и не само на свијест, већ и на срце и непознате предјеле духа.

То нам призива и дубоко симболични чин довршетка и освећења Храма Светог Саве, као очигледна промјена курса нашег постојања у над-историји. Као вјечносни печат у времену нашег јединства кроз пастирски лик и исцелитељску поуку нашег јединственог ”натчовека” (то је оно, у исихастичком смислу речи: ”ипер-антропос”, изреченом у славу Светог Григорија Паламе).

То је завјетна, боготражитељска линија духовне културе у Срба:

Свети Сава – Свети Кнез Лазар – Свети Ђакон Авакум – Филип Вишњић – Његош – Марко Миљанов – митрополит Михаило – Вукашин из Клепаца – Свети Владика Николај – Свети Отац Јустин – владика Данило Крстић – др Жарко Видовић…
Линија живота која се непрестано продужава, храбри нас и јача”, навео је Драгослав Бокан, предсједник Института за националну стратегију..