Епископ аустријско-швајцарски, владика Андреј Ћилерџић, познат је као духовник који хришћанске вриједности радо шири путем забавних и поучних прича. Као личност врло је свестран и интересантан – свира гитару, пјева, говори девет језика… и права је ризница мудрих прича у којима је често и сам актер.

Једна од чувених је и прича о кобасици и пасуљу, коју је испричао гостујући у емисији “ТВ лица: Као сав нормалан свијет”.

“Био сам у Цириху и требало је да путујем за Берн. Воз је, нажалост, већ отишао и сљедећи је ишао тек за сат времена. Искористио сам ту прилику да у једном ресторану једем мој омиљени мени – кобасице са пасуљем. На благајни сам платио, однео мој тањир на своје мјесто и заборавио сам кашику.

Устанем, узмем кашику, и кад сам се вратио, видим на мом мјесту сједи неки човјек, који се служи мојим тањиром! И ја гледам, мислим се шта је ово, да није скривена камера? Гледам око себе и кажем, пази сада, они вјероватно хоће да виде реакцију… Седнем поред њега и гледам га како једе моју кобасицу и мој пасуљ и питам га ‘Је л’ укусно?’. Каже, врло је укусно. ‘То ме радује’, кажем”, прича владика кроз смијех.

Владика је тад ријешио да мало глуми, па је почео човјеку да говори како кобасица дјелује баш укусно, а није ни скупа… Ријеши владика Андреј човека да пита да ли може да добије мало кобасице, чисто да проба. Човјек га погледа, исјече дио кобасице, набоде на чачкалицу и да му. И даље убјеђен да је у питању некаква скривена камера, владика узме своју кашику па пита човјека може ли и мало пасуља да узме. Може, може, наравно. И тако владика и човјек подјеле и пасуљ и кобасицу.

“На крају је све појео, устао, отишао до благајне и вратио се за сто са двије кафе. Попили смо кафу заједно, он није ништа причао, устао, поклонио се и отишао својим путем. У једном тренутку видим да нема мог кофера поред мене. Онда видим да нема ни моје ташне! Видим, превара! Устанем, одем до благајне, тражим помоћ, човјек ми је украо кофер и ташну! А, не, каже службеница, ено га ваш кофер тамо”, прича владика Андреј.

И у том тренутку се окрене и види – све вријеме је сједио за погрешним столом. Његове торбе и његов тањир, са недирнутом кобасицом и недирнутим пасуљем, све вријеме стоје на сусједном столу. Потрчао је за човјеком, али он је већ отиша својим путем.

Та прича је, каже владика Андреј, подсјетник за све да не треба судити о људима тек тако.