Година 2003., село Гораждевац код Пећи, ријека Бистрица и ЗЛОЧИН НАД ЗЛОЧИНИМА. Из аутоматског оружја убијени су Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а њихови другови Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.

Киша метака на српску дјецу

Злочин почињен у селу Гораждевци један је од четири највећа масовна злочина албанских екстремиста.

Тог дана на обалама Бистрице било је више од 80 мјештана Гораждевца, док су непознати починиоци из жбуња испалили кишу метака и тиме убили и ранили српску дјецу.

Нападачи на српску дјецу која су се купала на ријеци 500 метара од центра села, никада нису нађени упркос обећању тадашњег шефа УНМИК полиције да ће „преврнути сваки камен како би нашао убице“. Није чак помогла ни награда од милион еура коју је понудио УНМИК.

Године пролазе, родитељи и даље живе у огорчењу, неправди и незмјерној патњи. Албански терор на српски народ траје и траје, али испалити 87 метака на дјецу која су се купала на ријеци у близини села је монструозан чин, који је чак и након сједнице Савјета безбједности УН, остао нерасвијетљен.

Недостатак доказа

ЕУЛЕКС је крајем 2010. године услијед недостатка доказа затворио истрагу коју је по доласку на Косово преузео од УНМИК-а.

Поставља се питање који од ова два чина је гори, из жбуња испалити кишу метака и убити дјецу или затворити истрагу?

Долазиле су осуде и страних и домаћих званичника, сједница Савјета безбједности УН, тврдње родитеља убијене дјеце, али ништа…..Истрага је затворена.

Ово није истарага, није случај, ово је ЗЛОЧИН, а још већи злочин јесте обуставити истрагу која наводно може бити отворена у случају нових информација. Дјеца су страдала и тешко рањена, родитељи годинама у агонији, али њима требају докази.

Убијање дјеце, скрнављење цркава, манастира и споменика довољно су јаки докази да албански терор ТРАЈЕ и трајаће.

Не требају ни награде од милион еура ни „превртање камена“ да се починиоци нађу, треба савјест и људскост да се наша дјеца, наша вјера и наш народ не убија и не прогони.

Аутор: Милица Кресојевић