Изучавању геноцида над Србима у Другом свјетском рату треба приступити са нарочитом пажњом, а потом без ублажавања пренијети на ученике што је педагошки изазов, оцијенио је професор историје у националном и међународном програму Гимназије Бањалука Данило Ковач.

Данило Ковач

Ковач је рекао Срни да је поруке о страдалим сународницима могуће интерпретирати и преносити будућим генерацијама на разне начине, а да се чини да је улога школе и наставника нарочито значајна у овом процесу.

Према његовим ријечима, настава геноцида над Србима током Другог свјетског рата несумњиво дубоко улази у домен тешке прошлости и потребно јој је приступити са посебном пажњом, а наставник треба да ученицима пренесе не само чињенично знање о теми, већ и моралну поруку.

– Након кратког истраживања које сам спровео у гимназијама Републике Српске и лондонским школама, чини се да наши наставници нерадо поучавају о тешким темама. Наши ученици би, с друге стране, жељели да продубе своје интересовање о Холокаусту, геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, те животу у концентрационим логорима – навео је Ковач.

Према његовим ријечима, за наставу која подразумијева проучавање насиља јаче групе људи над слабијом научници користе термин „тешка историја“, а у овом контексту користи се и термин „осјетљива прошлост“ или „прошлост трауматског садржаја“.

Он је навео да је педагошки изазовно суочити ученике са стресним садржајима, не изазивајући код њих трауму или деструктивну мржњу, а са друге стране, ти садржаји се не смију поједноставити јер начин убиства није безначајан.

„Починиоци“, каже, нису нека мистична бића која се рађају у редовима једног и одређеног народа и која су нагло „изумрла“ након завршетка Другог свјетског рата, те истиче да том питању треба приступити са нарочитом пажњом.

– Било каква релативизација српског страдања и патње није заснована на историјским чињеницама и моралне поруке базиране на нетачној и непрецизној генерализацији би, несумњиво, донијеле само штету. У наставне садржаје потребно је укључити италијанске, или чак и њемачке изворе, који геноцид над Србима, односно начин његовог спровођења, осуђују као антицивилизацијски чин – навео је Ковач.

Он је истакао да комплексно и прецизно знање историјских чињеница треба да преовладава наставним садржајима, ученици треба да схвате штетност пасивног посматрања негативних друштвених феномена, као и важност благовремене грађанске реакције у случају било какве врсте насиља над безопасним и мањинским групама становништва.

Ковач је нагласио да ученици треба да знају да нису сви Хрвати одобравали бруталну и насилничку усташку политику како би се избјегле штетне генерализације, односно поистовјећивање цијелог народа са починиоцима злочина из његових редова и политичким лидерима.

– Потребно је аналитички обрадити значење појма „жртва“, као и појма „починилац злочина“, које могу бити много комплексније од свакодневне употребе ових ријечи – истакао је Ковач, виши асистент Филозофског факултета у Бањалуци на предмету Методика наставе историје.

Он је истакао да, када је ријеч о самим наставним садржајима, детаљно и аналитичко познавање прошлости представља први и најважнији корак.

– Историјско знање омогућава разумијевање кључних процеса националне историје, његовање културе сјећања и представља предуслов за остварење осталих наставних циљева. Иако неопходно, познавање историјских чињеница није довољно. Како би се разумио значај теме у ширем контексту потребно је обрадити и неке друге аспекте, попут питања достижности правде, признања кривице, меморијализације и одржања вјере у тешким животним ситуацијама – рекао је Ковач.

Од великог значаја је, како сматра, и питање трансгенерацијске трауме, односно трауме која се преноси генерацијама и њен значај за објашњавање одређених политичких процеса и догађаја у послијератној Југославији.

У сличном контексту потребно је обрадити питање /не/могућности повратка преживјелих жртава у нормалан живот.

Пажљиво поредећи геноцид над Србима са другим геноцидима, навео је Ковач, могуће је анализирати друштвене околности које погодују настанку „починилаца“ да би се слични процеси могли препознати у будућности и на њих адекватно и благовремено реаговати.

Он сматра да је ове обимне садржаје потребно сагледати из угла више наставних предмета ‒ историје, православне вјеронауке, српског језика, философије, социологије и ликовних умјетности, да се обрада садржаја пропрати/допуни педагошки прилагођеним стручним вођењем и обиласком стратишта Срба.

Сматра да треба нагласити да истицање значаја геноцида над Србима јесте предуслов за оптимизацију ове наставне теме, а да у конципирању наставе о геноциду над Србима нарочито корисно размотрити академска достигнућа дисциплине о настави Холокауста.

Ковач се нада да ће најављене реформе образовања бити више суштинског него
административног карактера, те да ће се овим тема приступити са нарочитом пажњом и искреном жељом за унапријеђењем наставних садржаја.

– У недостатку значајних академских доприноса о настави о геноциду над Србима и
препорукама за њено извођење, потребно је анализирати на које начине су разрађени европски образовни системи приступили питању својих жртава у периоду Другог свјетског рата – рекао је Ковач.

Он је истакао да квалитетно знање о геноциду над Србима несумњиво може допринијети квалитету образовања ученика, развоју њихових моралних вриједности, грађанског васпитања, те његовању културе сјећања.

Ковач је тренутно докторанд и стипендиста Универзитета Ла Сапијенца у Риму, гдје се бави историјом Независне Државе Хрватске.