Врховна команда је знала да ће свог коња у рату, сељак најбоље чувати. Када се мобилише војник, мобилише се и његов коњ и тако заједно постају војни обвезници.

Коња у рату сељак најбоље чува

Драгомир Рајић из села Узвеће, 1912. године креће у рат са својим коњем Ацулом. Он је Ацулу гајио још када је био ждријебе, а тада за вријеме рата је израсртао у великог црног љепотана. Мобилисани су у коњички пут Дринске дивизије и храбо су војевали у Кумановској и Брегалничкој бици. Ацула је свога господара јуначки носио и на Церу.

Галопирао је на Мачковом камену и Дринској бици. Током Колибарске битке војевали су у првим редовима. Ацула се издвајао од других коња по храбрости, снази, послушности и љепоти. Нису се одвајали један од другог ни током повлачења преко Албаније. За вријеме сњежних мећава Ацула је гријао свога господара и спасао га од сигурне смрти.

Ацула је био прави јахаћи коњ, вичан ратовању, сјајне дуге длаке и увек послушан. Вукао је и носио изнемогле и исцрпљене по Албанским гудурама. Драгомир по цијену живота није хтио да остави Ацулу, а ни Ацула није помишљао да изда свога господара. Ацула је увијек ишао први испред свих коња. Заједно су се опорављали и на Крфу.

Кроз кише метака и серпентине пробијали су  Солунском фронту, тјерали су непријатеље чак до Осјека. 7 година су војевали и прешли хиљаде километара, све док се 1919. нису демобилисали, од тада је Ацула био поштеђен свакога рада. Драгомир га више никада није упошљавао да вуче чезе или да ради било шта друго, само га је хранио, тимарио и неговао.

Када је Ацула 1932. године угинуо, Драгомир је позвао све саборце на сахрану. Сахранио је Ацулу како доликује једном хероју, уз све војничке почасти.

Извор: Опанак