Поред пута кроз село, истог оног на коме је Станојка Станојевић, мајка страдалог Божа, гледала Насера Орића на бијелом коњу како командује својима: „Не пуцај, ватај четнике живе“, недавно су биле постављене слике побијених Срба.

Није им ово први пут, одавно Срби око Дрине славе крваве Петровдане, Тројице, Божиће…

Тридесет је година равно од крвавог Петровдана 1992. На гробљу у селу споменик са именима мјештана побијених тог дана. Крај њега још један споменик, старији, на њему имена 94 мјештана побијених на треће Тројице 1943, када су усташе у селу маљевима побиле 40 дјеце… Има ту још старијих злочина, нема споменика…

Још му нема костију

Анђелија Ракић савила се око три споменика, на једном слика оца Момчила, на другом брата Мила, на трећем стрица Миодрага. Сви побијени на Петровдан. Мила су нашли мртвог који дан касније, Миодрагове кости прије пет-шест година, Момчилових још нема.

– Сјећам се ко јуче да је било, мајка и ја смо биле у Србији кад су јавили за тату и стрица, за брата су прво рекли да је ухапшен… Послије, кад су мами рекли за Мила, само је јадница пала на земљу. Најгоре ми је што отац није нађен, што му нема костију, још горе што Миле није оставио потомство, био је ожењен само три мјесеца кад је рат почео. Иза тога још горе боли ова неправда, нечије жртве постоје, нечије не – испричала је раније за Курир на гробљу у Залазју Анђелија.

Миле Станојевић на Петровдан је изгубио брата Божа, био као јабука, годину дана раније и другог брата Радисава, мајка Станојка годинама живјела од гроба до гроба својих синова. Умрла мученица, има шест година. Нашла мира души.

У центру Залазја срушене куће свједоци су страдања.

Живи изгорјели

– Овдје је била кућа, стара, власништво Ракића. Предвече, прије повлачења, Орићеви су у кући затекли десетак рањеника, Срба, наслагали су преко њих аутомобилске гуме. На овом мјесту ти мученици живи су изгорјели. Све то из сусједне куће, сакривени испод крова, с бомбама у рукама, гледали су троје-четворо мјештана… Срећом, нису их нашли, али јесу власника куће, кога су живог запалили, препознали смо га само по панталонама – свједочи Станојевић.

Поред пута кроз село, истог оног на коме је Милова мајка Станојка Станојевић на крвави Петровдан гледала Насера Орића на бијелом коњу како командује својима: „Не пуцај, ватај четнике живе“, биле су постављене слике побијених Срба. И оних у Залазју и оних у Сасама, Кравици, Бљевчу, Загонима. Гдје год српско село, ту и српско страдање. Међу њима и слике малог Слободана Стојановића, Мире Драгичевић, судије Слободана Илића. Судија се, кажу, ни мраву у селу није замјерио, Насер га на Петровдан одвео ка Сребреници, па му извадио очи, исјекао уши и заклао надомак заштићене УН зоне.

И тужна порука послата је и ове године из Залазја свијету – знамо ми да ви наше жртве не само да не признајете, ми знамо да ви наше жртве презирете.