Готово све до краја 20. вијека, а вјероватно и данас у неким областима, крвна освета је, на великом дијелу балканског простора (Санџак, Косово, Црна Гора, Албанија) веома жива пракса.

Илустрација

Без обзира на бруталност ове праксе, она спада у дио нематеријалног културног насљеђа Срба, Црногораца и Албанаца.

У оквиру Отоманског царства, када је је функционисање државе било на врло ниском нивоу, једини начин на који су се потпуно јасно регулисали односи унутар локалних заједница била је крвна освета.

Управо због тога она се вјековима одржала као одраз традиционалне, локалне, социјалне структуре.

Иако је потпуно јасно да је један овакав вид традиције, као што је то крвна освета, немогуће заштитити, јер у потпуности негира државну организацију и супротставља се свим модерним законодавствима, а прије свега заштити људских права, ипак, вриједности и начини мишљења који постоје у основи ове праксе неопходно је запамтити.

Крвна освета дио је националног идентитета и треба га чувати у сјећању како бисмо наредним генерацијама дали жив примјер тога “какви смо некада били” и показали да се данас на потпуно другачији начин рјешавају сукоби међу људима.

У том смислу је документовање крвне освете значајно за разумјевање и рјешавање проблема унутар актуелних односа између појединаца и група – прије свега етничких и вјерских, све до коришћења тих сазнања у реалној политици.

Памћење крвне освете као нематеријалног културног насљеђа могуће је прије свега биљежењем личних историја и породичних легенди. Деведесет одсто прича о насељавању Србије почива на причи како је неки предак убио Турчина и у страху од одмазде се, са цијелом породицом, преселио из матице (Црна Гора, Косово, сјеверна Албанија). Тако је легендарна насилна смрт, која производи освету (крвну или неку другу) током 19. вијека постајала одредница националног идентитета, објавио је магазин Нематеријално културно насљеђе.

Убиство Турчина као завојевача је исказ који – онога ко прича причу, као и читаву његову ужу агнатску заједницу (породица, род, племе) – измјешта из крвно-сродничке организације и смјешта у оквире нације. Тиме се показује „квалитет” националног идентитета, који се током читавог 19, а у добром дијелу и 20. вијека, базирао на опозицији ми – странци, што је у 19. вијеку на Балкану по правилу значило ми (Срби) – они (Турци).

Дакле, јасно је да крвна освета не може да се штити као нематеријално културно насљеђе, али је управо због тога важно заштитити легенде које се на њу односе.