Још средином 1999. почеле припреме за промјену власти у Србији. Српској опозицији са скупа у Берлину послали поруку: „Паре наше, посао ваш“.

ПРИПРЕМЕ за оно што се догодило 5. октобра 2000. године трајале су мјесецима. Још средином 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиција са државницима кључних свјетских сила и оперативцима њихових служби. Ако данас и није могуће открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући. Суштина свих тих састанака била је иста – Слободан Милошевић мора да оде са власти.

У августу 1999. године у Братислави се одржава први састанак опозиције, односно свих странака и свих структура које су биле против Слободана Милошевића. То је уједно био и први излазак опозиције у иностранство послије бомбардовања. Организатори и финансијери братиславског састанка били су Институт „Ест-Вест“, заједно са словачким Министарством иностраних послова. Најзначајнија одлука скупа је закључак да Слободана Милошевића не треба рушити демонстрацијама, него на изборима. Било је то први пут да се на неком међународном састанку ове врсте формулише овакав став. Истовремено, био је то сигнал да је Запад промијенио стратегију према Србији и њеном лидеру.

НЕКОЛИКО недјеља послије братиславског, одржан је скуп и у Берлину, на коме је потврђено опредјељење за борбу против Слободана Милошевића политичким средствима. Избори постају политичка стратегија опозиције. У НАТО бази, бивше и будуће престонице Њемачке, пада договор да се примјени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше – посао ваш!

То је уједно почетак новог политичког процеса у коме учествују Европска унија, САД, опозиција Србије и званична власт Црне Горе. Састанци се одржавају у Будви и на Светом Стефану, а присуствује и Роберт Гелбард, главни емисар америчког државног секретара Медлин Олбрајт. Овом неформалном тијелу убрзо се придружују и представници ЕУ и амбасадори у Београду.

ДОГОВОР ВОЈНИХ ОБАВЈЕШТАЈАЦА

ПРОЦЕС смјене власти у Србији није могао да заобиђе ни војне обавјештајне службе. Први директан контакт са Војском Југославије остварен је у љето 2000. на аеромитингу у Биг Хилу, на коме су учествовала два „супергалеба“. Људи из војне обавјештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, врховна команда неће послушати.“ Порука је пренесена опозиционим лидерима.

Тих новембарских дана челници Савеза за промене добили су позив да посјете Вашингтон и прилику да се сусретну с најважнијим америчким званичницима у влади и у Конгресу САД. На пут су кренули: Драгослав Аврамовић, Зоран Ђинђић, Владан Батић, Милан Ст. Протић, Горан Свилановић, Велимир Илић и Зоран Живковић. О томе Милан Ст. Протић свједочи у књизи „Изневјерена револуција“:

– У АМЕРИЧКОЈ престоници делегација је дочекана с пуним уважењем и пажњом, као група људи спремна и способна да сруши Милошевићеву власт. Послије разговора у Сенату и Представничком дому, и нарочито с државним секретаром Медлин Олбрајт, Американци су први пут понудили свесрдну помоћ… Ван протокола, посљедњег дана боравка, на вечеру нас је позвао Ричард Холбрук. Стигао је са готово пола сата закашњења у пратњи Кристофера Хила и још двојице својих сарадника. Крупан, гласан, упадљиво доброг расположења. Бахати Американац у опхођењу, непосредан до агресивности. Лажно љубазан са јаком нотом јеткости. Супериоран. Говорило се на енглеском уз тих симултан превод… Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:

„Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да побједите само филипинским методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори?“

Ђинђић се први јавио: „Седи поред вас, то је професор Аврамовић“.

„Да“, рече Холбрук злурадо, „признајем г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало љепша“. Нико није одговорио.

БРИТАНЦИ и Американци, паралелно са стратешким договорима са опозицијом о начину рушења Милошевића, систематски воде акцију за придобијање што већег броја људи за свој циљ, нарочито припаднике државних структура.

Врбовање се одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, давањем подршке одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. На мети су били они који су могли бити уцјењени, плаћени, или којима је здрав разум говорио да Милошевићево вријеме истиче. Порука људима у систему била је: „Морате промијенити страну.“ Пословне људе су убјеђивали да ће без Милошевића зарадити много више новца него с њим. Проблеми у Социјалистичкој партији Србије и врху државе су се множили. Сви су знали шта се дешава, али нико није хтио ништа да предузме… Многи су размишљали о томе како да сиђу са брода који тоне.

Британски амбасадор, који је службовао у једној од сусједних земаља и посредно био укључен у акцију обарања Милошевића, доцније је изјавио: „Били смо свјесни да наше службе врбују инсајдере… Разлика између Југославије и Ирака била је у томе што је у Југославији било талената за врбовање.“

На свим састанцима са представницима западних сила Зоран Ђинђић је тражио да Британци, Американци и Европска унија више не праве нагодбе са Милошевићем. Понуда предсједнику СР Југославије да мирно препусти власт на изборима, уз амнестију од Хашког трибунала, било је неколико.

НАЈПРИЈЕ су Американци преко једног функционера из Уједињених нација, у Будимпешти, предали поруку представнику југословенске владе за Милошевића. Она је гласила: „Реците Слободану да не брине због хашке оптужнице за ратне злочине. Побринућемо се да га не ухапсе, али ако не буде сарађивао, наставићемо притисак. Све што треба да уради јесте да распише изборе и затим се достојанствено повуче. Може да задржи и нешто новца, али мора да схвати да је готово“.

Друга понуда је достављена преко Грчке, коју су покушали да искористе због добрих контаката са предсједником Србије Миланом Милутиновићем. Милошевић је одлучно одбио било какву сарадњу. То, тврде упућени, уопште није изненадило Американце, јер је психолошки профил који је направила ЦИА предвидео такву реакцију: Милошевић је под притисцима постајао страховито искључив и тврд.

Како се ближио крај миленијума, све веће количине пара су почеле да улазе у Србију. Прва шушкања су почела када су поједини активисти другог ешелона ДОС, нагло почели да троше неуобичајено велике новчане износе. Непуна два мјесеца послије 5. октобра, 26. новембра 2000. године, „Њујорк тајмс“ покреће питање колико је новца потрошено за смјену власти у Србији:

„Нема прецизних података колико је тачно пара уложено у свргавање Милошевића. Америчка агенција за међународни развој каже да је око 25 милиона долара уложено само ове године. Неколико стотина хиљада долара је дато директно „Отпору“ за пропагандни материјал – мајице, беџеве и слично…“

У КЊИЗИ Тима Маршала, новинара „Скај њуза“, „Игра сенки – Петооктобарска смјена власти у Србији“ аутор пише: „Америка, Британија и Њемачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а њемачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу.“

У једном од ријетких интервјуа, које је дао поводом објављивања ове сензационалне књиге, на питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит: „То није никаква тајна, довољно је видјети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на примјер, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе… У креирању „Отпора“, на примјер, директно је учествовао амерички војни аташе у пензији, пуковник Роберт Хелви, који их је у Мађарској снабдијевао свим и свачим, а понајвише парама. Било је и кеш исплата. А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.“

Пуковник Хелви упознао је отпораше са стратегијом која је четири месеца раније била зацртана на састанку у Форин офису у Лондону. Мит о томе да Милошевић „нема алтернативу“, да је непобједив, мора бити разбијен. Тај мит је био темељ на којем је почивала структура полиције, војске, медија и политике. Кад се тај темељ једном разбије, стубови подршке се сруше, наводе Новости.

Хелви је предсједавао на неколико таквих састанака. Чланови „Отпора“ су се увијек враћали с новим практичним знањем, опремом и торбама пуним пара, пише Тим Маршал. Њихов једноставни слоган „Готов је!“ дјеловао је страховитом снагом. Штампано је готово три милиона ових наљепница и постера. Сваки пут кад би се појавила спрејом исписана порука, наљепница, или постер са ријечима „Готов је“, крунило се ново зрно пијеска са Милошевићевог пјешчаног замка.