Везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, који се прославља 12. јула. Ово је магијско-религијски народни обичај који се код Срба, осим на Петровдан, упражњава и пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.

Назив је обичај добио према обредним предметима који се том приликом користе – Лилама. Лила је запаљена сува брезова или трешњева кора уметнута у процјеп дрвеног штапа. У различитим заједницама лила се среће и под називима олалија, оратник или оратница.

Вук Караџић о лилама

О имену

По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Парилиа посвећен римском божанству Палесу, кога су римски пастири празновали 21. априла. Имена оратник и оратница којим се понегде означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори).

Обичај

Млађи свијет пали лиле. Упаљене лиле баца преко кровова и носи око торова изговарајући: „Лила гори , жито роди“, или „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“. У неким крајевима се на покладе пале велике гомиле сламе које би затим дјеца, дјевојке и момци прескакали „ради здравља“. На наше ове обичаје могли су утицати и сродни обичаји затечених домицилних становника Балкана.

Поријекло обичаја

Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице. (У Босанској Крајини се каже љуљати и лилати.)

Паљење петровданских лила или лилање

Обичај прављења и паљења петровданских лила вијековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти, савије кружно попут „ветрењаче“ и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар.

Да би била спремна за употребу, односно лако запаљива, овако направљена лила суши се неколико дана, подсјећа Википедија. Централни догађај светковине, односно паљења лила се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвијећа и плетење вјенчића. Са првим сумраком стока се затвара у торове, гдје се обавља мужа и кићење цвјетним вјенцима. Одмах потом дјеца и омладина пале лиле и са њима трче око торова, пјевајући: „Куда лиле ходиле, туда краве водиле.” У исто вријеме пале се ватре на раскрсницама, гдје уз песму, игру и шалу овај вид окупљања мјештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.