Регент Александар Карађорђевић (1888-1934) из Првог свјетског рата је изашао као тридесетогодишњак. Био је „стари момак“ и једна од озбиљних тема, државних и политичких, у новоствореној Краљевини СХС била је и његова женидба.

Симпатизери династије и плаћени пропагандисти правдали су то што се не жени чињеницом да Србија још оплакује своје мртве из рата, док су они мање наклоњени власти тврдили да Александар чека да му отац, краљ Петар, умре, па да се ожени као краљ, бољом приликом.

Непријатељи су ширили и приче о његовој „мушкој неспособности“: још као младић Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лијечен, а послије преласка Албаније 1915. стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Кажу да је Никола Пашић највише бринуо због те бољке, која је директно пријетила да прекине династију.

Истини за вољу, престолонасљедник није показивао много интересовања за жене. Тако је Ужичанин Панта Драшковић, генерал и вишегодишњи Александров ађутант, поуздани свједок његових најинтимнијих осјећања, у својим мемоарима записао да се на почетку Првог свјетског рата, кад је команда била измјештена у Крагујевац, регенту допадала нека Бранкица Милошевић из тог града. Међутим, њихов однос, по Драшковићевим записима, остајао је на „љубазним поздравима“.

Цијели Крагујевац је гласно причао да је Бранкица Александрова метреса, али је Драшковић категоричан: „Александар током цијелог Првог рата није ни опипао женско чељаде!

“Не чуди онда што је послије рата провјера сексуалних способности будућег краља била државни пројект од највишег значаја. Александру су довођене даме „да се опроба и покаже“, и то странкиње, јер су се по исплати враћале у своје земље, па је опасност од индискреције била мала.

Десило се, међутим, да се, послије једне такве пробе с љекарком из Француске, посљедњег дана децембра 1920, у једној од одаја америчког конзулата у Београду, родила здрава дјевојчица. Добила је име Јелена.

Синовљева верзија

Средином деведесетих година Александров син Томислав испричаће новинарима у Тополи романтичнију верзију приче о томе како је стекао полусестру:„Мој отац и Јеленина мајка, Шарлот Котијар, упознали су се уочи Првог свјетског рата у Паризу. Она је била из Бретање, и због породичне традиције, пошто су јој отац и дједа били љекари, студирала је медицину на Сорбони. Најприје је упознала кнеза Павла, а онда јој је он представио мог оца. Наводно је то била љубав на први поглед, али државничке обавезе мог оца, тада престолонасљедника, и ратне слутње раздвојиле су двоје младих. Судбина је хтјела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као љекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет поново је распламсао притајена осећања…

Да имам сестру по оцу, сазнао сам за вријеме Другог свјетског рата. За то женско дијете знала је и моја мајка. Она је за то сазнала од оца, али нама ништа није говорила. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља.

Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру.

“Трагичан крај”

Краљ Александар оженио се 1922. румунском принцезом Маријом, али је џентлменски бринуо о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године, подсјећа Курир.

Према неким изворима, намјеравао је да послије званичног дјела посјете обиђе и ћерку, али је убијен… Након Александрове смрти бригу о Шарлот и Јелени преузео је принц Павле. И краљица Марија, која је знала за предбрачну авантуру свог супруга, Јелени је редовно слала рођенданске поклоне све до 1940. године, кад је Њемачка окупирала Француску.

Дружење с полубраћом

ГОШЋА У ЛОНДОНУ

Александрова ванбрачна ћерка Јелена током рата је одржавала контакте с Петром другог Карађорђевићем, а средином шездесетих година прошлог вијека срела се први пут и с другим својим полубратом, Томиславом Карађорђевићем. Од тада су се повремено сретали, била је неколико седмица његов гост у Енглеској и званица на свадби његове ћерке… Јелена, удата Јуженидис, била је супруга грчког министра иностраних послова. Умрла је 1998. у Атини.