МАЈКЕ великих српских научника, благотворно су и инспиративно утицале на своје синове да постану највећи научници свијета. То су мајке Михаила Пупина, Николе Тесле и Јована Цвијића. Њима данас можемо захвалити што се и сами можемо дичити људима који су у толикој мјери доприњели развоју свјетске науке на разним пољима.

Српски научници

Михаило Пупин

Славни научник Михаило Пупин, велики српски и свјетски проналазач, професор Колумбија универзитета у Њујорку, почасни конзул Србије у САД, оснивач и предсједник Српског народног савеза у Америци, рођен је 9. октобра 1854. године, у банатском селу Идвору. У свом чувеном дјелу „Са пашњака до научењака“, за које је добио престижну Пулицерову награду, са изливима дирљиве нежности и топлине пише о својој мајци Олимпијади:

– Моја мајка је била врло побожна жена, а као ријетко ко познавала је Стари и Нови завјет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је Свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина… Прича моје мајке о њему и начин на који је она то мени представила, створила је у мени слику Светога Саве, као свеца који је величао вриједност књига и вјештину писања, па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и другом… Једнога дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видјела како је Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тјесна за твога сина. Нека онда пође у свијет гдје ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања… Крајем те године, моја мајка успјела је да наговори оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву – навео је тада. Послије Панчева, Пупин је наставио школовање у Европи и Америци. Тек послије једанаест година вратио се у отаџбину да посјети мајку. На станици у Панчеву сачекали су га сестра и зет са упрегнутим кочијама. Кренули су у Идвор:

„Прилаз кући водио је преко зелене пољане гдје су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је сједела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије, када поток суза разбистри наша осећања!

Материнска љубав и љубав према мајци су најљепше поруке божанства људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромијењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много љепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем, који ми је откривао небески свод свијета у коме је живјела. Ни Рафаело, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад нису насликали тако лијепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осјећао тако малим и беспомоћним“.

Никола Тесла

Никола Тесла, један од највећих свјетских научника, рођен је 10. јула 1856. године у Смиљану у свештеничкој породици од оца Милутина и мајке Георгине – Ђуке, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом.

Овај најгенијалнији човјек у свјетској науци новијег доба, гајио је осјећања дубоке захвалности, према својом мајци, попадији из Смиљана код Госпића. Сматрао је да је свој генијални проналазачки дар и научнички таленат наслиједио од своје мајке. О томе је често говорио у најужем кругу својих пријатеља:

„Моја мајка Георгина – Ђука, била је заиста велика жена, способна и одважна. Прошла је кроз многе олује и горка искушења у животу. Радила је неуморно, од ране зоре до касног мрака. Највећи дио одјеће и кућних потреба били су дјело њених руку. Меморија, интуиција, вјештина руку, проналазачки дар – то су таленти које је моја мати Ђука имала“.

О њеном проналазачком дару Тесла даље пише:

„Она је сама пронашла и направила разбој, а да га никад није видјела у животу. Пронашла је начин да испреда различите нити од конца које би сама упредала од разних биљака, а не само од вуне. Кад је већ била навршила 60 година, прсти су јој били још увијек тако еластични да је могла да свеже три чвора на трепавици“.

Поред генијалног научничког дара и талента, које је рођењем пренијела на свога сина, мајка Ђука га је својим примјером и савјетима учила хришћанским и људским врлинама. О тим особинама своје мајке, Тесла каже:

„Она је била добар познавалац људске природе. Својим примјером, стрпљењем и љубављу, учинила је да у кључним тренуцима живота останем на правом путу“.

Мајка и син били су везани необјашњивом натприродном везом. На три дана пред мајчину смрт, вођен неким чудним предосјећањем и призван тајанственим гласом, Тесла је прекинуо и оставио све своје послове недовршене, и кренуо што брже кући у Смиљан. Затекао је мајку исцрпљену тешком болешћу, али још увијек живу. Обрадовала се сину и имала је толико снаге да га још једном загрли и благослови. Скончала је у блаженом миру, већ сутрадан, када су звуци звона са црквеног торња у Смиљану, огласили велики хришћански празник Васкрсења Христовог.

Јован Цвијић

Јован Цвијић, велики српски и свјетски научник, оснивач Српског географског друштва, предсједник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, рођен је 8. октобра 1865. године у Лозници од мајке Марије (1840–1892), рођене Аврамовић из Корените и оца Тодора (1839–1900), чија је породица поријеклом из Херцеговине.

Мајка Марија била је поријеклом из сеоске породице Аврамовић из Корените, коју је чинило око 70 чланова. Цвијић је у аутобиографији под насловом Из успомена и живота веома лијепо и осјећајно описао своју мајку:

„Од бабе и мајке, слушао сам понешто о животу и реду у старој задрузи Аврамовића у Коренити. Задруга је, разуме се, била побожна, и сваке недјеље су по двије жене из куће ишле у манастир Троношу, који није био ни пјешачки сахат удаљен од њихове куће. За свечаности, задруга је имала свој чардачић поред манастира, гдје је примала госте, наводе Новости.

Моја је мајка и доцније из Лознице, ишла на славу манастира Троноше о Великој Госпојини, и то са дјецом. Из Тршића се пут за Троношу одвајао и улазио у густу манастирску шуму; ту је у дупљи једне букве била објешена слика Богородице са Христом, а над њима Бог у облацима; кола су се заустављала, и моја се мајка молила Богу прије него што стигне у манастир. Та молитва, усред шуме, пред иконом Богородице, Христа и Бога, чије нас је око гледало, оставили су у мени најдубљи утисак. Колико могу да се сјећам, имао сам у себи, у детињству и младићком добу, топлу вјеру у Бога, која није била израђена и није се везивала за црквене обреде. Доцније се, под утицајем већег искуства и знања, прецизније формирала, ипак не удаљујући се од извјесних мистичних снова.

Ја сам мајку запамтио слабуњаву, у се повучену, често занијету мислима. Ријетки су били тренуци правог расположења, и тада се од ње чуле сјајне и паметне ријечи. Било је тренутака када је говорила само у изрекама. И ако неписмена, имала је своју мудрост и начин понашања у животу. Имала је много такта и уздржљивости, и не зна се да се икада с киме завадила. Јамачно је отуда у варошици јако поштована. Али њен цијели живот није био спољашњи већ унутрашњи, усредсређен на љубав и ред у кући. С толико је осјетљивости лебдјела над својима, да је занемаривала себе и своје слабо здравље. Нехотично и непримјетно она је водила не само све у кући већ и многе од сродника, тим лакше, јер су сви осјећали да их воли. Ја сам још у првом детињству од мајке знао који су добри и паметни људи у Лозници, а које треба избјегавати… Издвајала ме је од свију и свакога. Ја сам свакога тренутка осећао љубав и лебдење мајчино. Она се инстиктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да је љубав коју дјете осети од мајке, исто као њен бол, туга, чежња, сјајно или суморно расположење, да су то дубоке клице из којих се доцније развија психички човјек. У многим тешким приликама живота такав човек помишља на то како би му мајка савјетовала да се понаша.

Нико не може као мајка да изазове врлине и развије самопоуздање код свога сина. Безбројне ме везе и сада везују са мајком, које више осјећам него што их могу изразити. Од ње сам добио тежњу за бољим и истинитим, и познату патријархалну пристојност. Она ме је инспирисала дубоким, иако неодређеним, тежњама за највишим идеалима.