Хајдук из табановачке општине у шуми је био 951 дан, а за то вријеме починио је око 50 најгорих злочина, неке и за рачун црногорског владара.

Тачно 100 хајдука изведено је пред првостепени суд у Чачку у великом процесу 1. септембра 1897. године.

Међу окривљенима нашле су се и четири жене – мајка са двије ћерке и једна старица. Суд је имао веома сложен посао, јер је оптужницом било обухваћено 180 кривичних дјела извршених током неких пет година прије суђења, међу њима девет разбојништава с убиством, шест убистава, три покушаја убиства, 75 разбојништава…

Међу главним оптуженима био је и Милан Бркић.

Намјештена пуцњава

Пера Тодоровић у својим “Малим новинама” пратио је из дана у дан ово суђење, све док 11. октобра није објављена пресуда. О Бркићу је, између осталог, написао и ово: “Одметање Бркићево у хајдуке догодило се овако. У почетку 1894. године били су избори у општини табановачкој, и ту дође до гужве. Бркић је био у редовима радикалским, и као млад и бујан човјек, јурне, дочепа и поцијепа изборна акта.

Новоизабрани кмет нападне Бркића, дође међу њима до псовке и пријетње. Мало послије тога кмет оптужи Бркића да га је хтио убити и покаже једну рупу у земљи гдје је ударио куршум. Бркић и сад, кад је признао читав низ злочина, једнако тврди да није на кмета пуцао, но да је кмет сам испалио куршум у земљу само да њега окриви. И збиља, био је окривљен за покушај убиства и затворен у Пожеги. Бркић побјегне из притвора, оде у село Паприште, наоружа се и од тада хајдукује. Хајдуковао је 951 дан. И за то вријеме учинио око 50 најстрашнијих злочина!”

Последњи злочин дружине Милана Бркића било је убиство учитеља Марка Бацковића у рудничком селу Моравици, августа 1896. Бацковић, иначе Црногорац, био је политичка опозиција црногорском књазу Николи Петровићу.

Избјегао од прогона у Србију, ту је писао памфлете против црногорског владара. Ранко Тајсић, истакнути члан Радикалне странке Николе Пашића, а поузданик књаза Николе, ангажовао је Милана Бркића да Бацковића ликвидира. Заузврат, обећао је Бркићу да ће га пребацити да зимује у Црној Гори…

Бркић је све ово изнео у истрази, али је на суђењу исказ повукао, па је Тајсић ослобођен због недостатка доказа и убрзо се склонио на Цетиње. А кад је суђење завршено, и хајдуци повјешани, предсједник чачанског суда који је судио Тајсићу и другима Миодраг Протић страдао је од хајдучке руке. Његова погибија тумачена је као политичко убиство…

Крвожедна звјер

На процесу у Чачку, поред Бркића на клупи није сједео један од његових другова, хајдук Дмитар Колар, чувен по својој свирепости. Он је убијен у полицијској потјери двије године раније.

Колар је био из Добриње, родног мјеста Милоша Обреновића, и важио је за најсвирепијег и најгрознијег од свих хајдука који су се у ондашњих десет година појавили у ужичком крају. Један хроничар биљежи: “Био је више крвожедна звјер него човјек. Знао је да убије човјека за најмању ситницу, а у мучењу најомиљенија метода му је била усијано жељезо. Знао је усијати вериге и њима опасати голог човјека или усијаним машицама жртви откидати парче по парче меса”, подсјећа Курир.

Пера Тодоровић забиљежио је да су хајдуци током процеса у Чачку остављали утисак мрачне равнодушности: “Иако су извршили свирепа убиства, код њих није било кајања, али је било до краја наде да ће им с највишег мјеста стићи помиловање.”

ЛАЖНИ ПОКУШАЈ УБИСТВА

Послије избора 1894. новоизабрани кмет нападне Милана Бркића да га је хтио убити. Овај је ухапшен, па је из затвора побиегао и одметнуо се у хајдуке. Чак и сад, кад је признао читав низ злочина, једнако тврди да није на кмета пуцао, писао је Пера Тодоровић.