Мина је у својој 30. години прешла у православље и узела српско име.

Мина Караџић-Вукомановић најпознатија је као кћерка Вука Стефановића Караџића, иако је ова умјетница и књижевница била једна од свега три српске сликарке (поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић) које су стварале у Србији у 19. вијеку.

О људскости и доброти ове дјевојке довољно говори чињеница да је опјевана у једној од најтоплијих пјесама Бранка Радичевића – „Пјевам дању, пјевам ноћу“. Док је млади пјесник био дио књижевног круга њеног оца, између њега и Мине родила се братско-сестринска љубав, препуна нијежности и и даље жива кроз стихове ове пјесме.

Можда управо то наводи бројне родитеље у Србији да ћеркама дају име Мина, мада то и није било право име, већ надимак Вукове ћерке. Како јој је мајка била Бечлијка, њено право име гласило је Вилхемина, све до њене 30. године када је прешла у православље и крстила се као Милица.

И највећим лаицима њен аутопортрет или уље на платну „Краљевић Марко са топузом“ дјелују познато, чак и када не знају ко је држао четкицу. Њен сликарски опус чини педесетак радова. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, родбину, пријатеље, дјецу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне… Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо дјеце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у дјетињству и раној младости до 1852. године.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,… као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други.

Осим њемачког, говорила је француски и италијански, од 15. године почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге њемачких, француских и енглеских писаца.

Мина је своме оцу помагала као секретар и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посјетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Жењела је да се усавршава у Петрограду, али није успјела да добије стипендију.

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну вјеру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића.

Нажалост, Алекса је умро крајем 1859. послије годину и по дана брака, када је њихов син Јанко имао свега три месеца.  Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч. Послије неког времена умро јој је и отац Вук, 1864. године. Мина се наредних 12 година бринула и својој болесној мајци.

Њен син Јанко школовао се у Бечу и Русију. Као добровољац учествовао у српско-турском рату гдје је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године, наводи Телеграф. Смрћу њеног брата Димитрија Мина/Милица је остала једини  потомак Вука Караџића. Када је умрла 1894. године, са њом је угашена Вукова лоза.

О државном трошку пренијета је у Београд и сахрањена у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. вијека њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.