Рођен је у селу Кремна близу Прњавора 5. јануара 1955. године. По професији је био саобраћајни техничар. Пре почетка рата у Босни био је приватни предузетник. Такође је оснивач и командант јединице “Вукови са Вучијака”.

Командант Вељко Миланковић

На Видовдан, 28. јуна 1991. године, Вељко Миланковић одлучује да помогне свом народу у рату који је захватио Југославију.

Одлази у Голубић, код Книна и тамо завршава обуку код капетана Драгана. Истакао се као веома храбар, дисциплинован и добар војник. По завршетку обуке добио је чин поручника.

Августа 1991. године Вељко са својом ослабљеном јединицом ослобађа спомен парк Јасеновац. У току јуначке борбе јединица је успела да нанесе страховите губитке непријатељу. Том приликом заробљена су и два тенка М-84, један оклопни транспортер те веће количине оружја и муниције.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу његова јуначка јединица имала је у пробијању „Коридора Живота“ 1992. године! Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању коридора.

Јунаци Вељка направили су још један, несвакидашњи подвиг. Наиме они су извели класичан јуриш „на нож“ не страхујући за своје животе. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове. За време читавог рата у Босни нико није показао оволику храброст и поновио овакав подвиг. Девет их је погинуло, двадесетак рањено! Јакеш је освојен!

Овакву, готово лудачку храброст можемо упоредити једино са нашим прадедовима у Првом светском рату.
Вељко Миланковић је тешко рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године.

Умро је или је убијен десет дана касније на ВМА у Београду. Посмртно је одликован орденом Милоша Обилића 23. јуна 1993. године.

Слава му! Вечно захвалан српски род!