Прије 80 година формиран је једини концентрациони логор искључиво за дјецу. Дванаестог јула у напуштене бараке италијанске војске стигли су први транспорти дјеце из логора Стара Градишка.

Први транспорт од 650 дјеце логораша из Старе Градишке стигао је до Загреба. У том путу, који је трајао као вјечност живот је изгубило 17 дјеце, а на загребачкој жељезничкој станици још 30, док је 37 тешко обољеле дјеце смјештено у болницу у Загребу, али су и они подлегли.

Већ истог дана, транспорт дјеце настављен је ка Јастребарском. Пар дана послије и даље су пристизали вагони српске дјеце. Дјеца су довожена из логора Млака и Јабланац. Посљедњи транспорт који је стигао био је транспорт дјечака из логора Горња Ријека, који је стигао 14. августа 1942. године. С обзиром на чињеницу да је логор већ био „крцат“, половина дјеце смјештена је у бараке у оближњем селу Река. У оба логора било је око 3.336 дјеце од којих је од формирања до затварања логора умрло њих 768.

Часне сестре биле најсуровије у убијању дјеце

Управнице логора биле су римокатоличке часне сестре реда „Светог Винка Паулинског“ које је предводила Пулхерија Барта, иначе свастика усташког министра у НДХ Миле Будака.

Дјеца која су допремана у логор претходно су отимана из српских православних породица чији су родитељи убијени.

У логору су имали обавезну римокатоличку вјеронауку и идеолошке часове на којима им је усађиван хрватски идентитет и мржња према Србима.

У злочинима су ипак часне сестре прелазиле све могуће границе здравог разума. Непослушну и немирну дјечицу по казни су затварале у сандуке, тјерале су их да пасу траву, а уколико би дјечица то одбила, била би шибана по врату. У храну им је стављано мљевено стакло и убијана су каустичном содом, а лешеви дјеце уписивани су као „комад“.

Пулхерија Берта дјеци је сјекла главе крампом .

Морбидна исповијест логорског гробара

Фрањо Иловар, гробар који је за свако укопано дијете био плаћен, у свом дневником записао је језиве податке.

Свако умрло или убијено дијете биљежено је цифрама или рецкама. Фрањо је био задужен да сваког дана обилази локације логора и преузима тијела дјеце, те да их, превозећи својим колима, специјално по упутствима часних сестара покопава што даље од ограде градског гробља, јер по њиховима ријечима „бандитска дјеца нису достојна сахране близу осталог католичког свијета“.

Као што смо већ навели, Иловар је био плаћен за свако умрло или убијено дијете, а томе свједочи детаљни записи у његовим дневницима: „Примио предујам на рачун копања гробова 10.000 куна за сто комада дјеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп дјеце – 243 комада дјеце а 150 куна – 36.440 куна“.

Забиљешке је водио од 22. јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107 дјеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка „укупно 768 комада дјеце, 26. октобар 1942.“.

Хрватска једина имала логоре за дјецу

Постојали су у свијету логори за жене и дјецу, али само за дјецу нигдје другдје. У Хрватској је током Другог свјетског рата постојало укупно 5 дјечијих логора, од којих је најпознатили и најмонструознији био Јастребарско.

Након завршетка Другог свјетског рата већина хрватских злочина је заташкавана. Логори у којима је убијено стотине хиљада Срба су порушени, јаме бетониране, тијела спаљивана и бацана у Саву.