Како је прије једног вијека измишљена и наметнута одговорност нашег народа. Каква је веза између Сарајевског атентата и рушења зида испред моста на Ибру.

СРЕДИНОМ деведесетих година прошлог вијека амерички новинар Питер Брук, ваљда једини из ове наше новинарске бранше са оне друге стране Атлантика који је понешто више разумијевао кркљанац у „балканском лонцу“, једном приликом је написао:

– Кад Срби нападну Хрвате криви су Срби!

– Кад Срби нападну Муслимане криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Србе криви су Срби!

– Кад Муслимани нападну Србе криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Муслимане криви су Срби!

– Кад Американци нападну Сомалце криви су Срби!

Ових неколико духовитих натукница готово да суштински објашњавају однос према Србима који траје безмало читав један вијек. Наметнута, измишљена кривица Срба за све што се дешавало у овом дијелу Старог континента, нажалост, траје до ових дана.

Тај однос према Србима биће подједнак како у Европи, тако и у првој и другој Југославији. И не само то, колективну кривицу Срба за све недаће васцијелог свијета прокламоваће и прва комунистичка држава – СССР, као и њена творевина Коминтерна, која је била организација свих комунистичких партија свијета. И сви они у домену својих интереса смишљали су казну за овај „реметилачки народ“ на Балкану, подсјећају Новости.

А све је започело послије Првог свјетског рата, из кога ће ти исти Срби изаћи као једна од земаља побједница, и када је посљедњи немачки цар Вилхелм други, приликом абдикације, рекао:

– Срамота, шачица Срба је одлучила рат!

ПОЛА године доцније, на Париској мировној конференцији, закључен је Версајски споразум између савезника Антанте и Њемачке. Њемачка је, у складу са овим уговором, признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара, и да побједничким државама да сву своју трговачку морнарицу.

Сима Марковић се замјерио Стаљину

Укупна сума је била огромна. Дисциплиновани, педантни и пословни, Нијемци одмах ступају у акцију. Циљ је да са себе скину одговорност за избијање рата. Ангажују огроман корпус научника. Новац се није штедио. Ријеђају се научни радови, љетописи, часописи, докторске дисертације, књиге… Најагилнији у овом научном и добро плаћеном заносу су Американци. Данас постоји много докумената који доказују ове тврдње, а посебно књига „Посезање ка свјетској моћи“ Фрица Фишера, њемачког историчара, који се бавио узроцима Великог рата.

Први корак у овој операцији је био да се докаже да је Србија организовала атентат на престолонасљедника 1914. у Сарајеву. Други корак је био да се сва кривица и одговорност пребаце на царску Русију, која је објавила рат Аустроугарској по њеном нападу на Србију. Порука је јасна: доказати да Нијемци не сносе одговорност за избијање рата и самим тим се ослобађају плаћања ратне штете.

АНАТЕМА на Србију је бачена. Све конструкције о прагријеху српске државе преузимају њемачки и аустријски марксисти који су се свили око „црвене Русије“, Лењина, Троцког, Стаљина и диктатуре пролетеријата. Наравно, и са кључним позицијама у главном штабу Коминтерне. Они исти марксисти који ће у парламентима Њемачке и Аустроугарске, у освит прве свјетске катаклизме, гласати за ратне кредите, док ће социјалдемократе на челу са Димитријем Туцовићем, у Скупштини Србије, дићи руке „против“.

ПОБУНА „ЕКСПЛОАТАТОРА“ ИЗ РАЧЕ

НА Конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године говорило се и о сељачком питању. За сељаке из Србије је речено да су они у функцији великосрпске хегемонистичке буржоазије. А гле чуда, у вријеме одржавања Дрезденског конгреса (од 3. до 15. новембра), у Рачи Крагујевачкој и околним селима долази до побуне сељака, оних који „експлоатишу сељаке из других дијелова Југославије“. Разлог побуне је њихов катастрофалан социјални и економски положај. Жандармерија је ову буну Шумадинаца брзо и ефикасно угушила. У годинама које ће наступити народ из овог краја ће из револта углавном гласати за Хрватску сељачку странку.

Став Коминтерне је јасан. Југославија је вјештачка, версајска творевина, Срби су хегемонисти који уживају привилегије на експлоатацији осталих народа, и свим средствима ту државу треба рушити. Полемика између Симе Марковића, једног од челника и оснивача Комунистичке партије Југославије, и Јосипа Висарионовича Стаљина, о природи и настанку државе Јужних Словена, даће вјетар у леђа Коминтерни, па самим тим и руковдству КПЈ.

Све досљедније се кристалише став да је стварање версајске Југославије била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске. Србија је за њих она територија коју ће пола вијека касније њихови насљедници назвати „ужа Србија“. На челним позицијама у КПЈ је све мање српских комуниста. Многи од њих који су били у Совјетском Савезу се изјашњавају да су Хрвати или Црногорци.

Све ово се озваничава најприје на Трећем конгресу КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године, а права мјера Србији и Србима је узета октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Тада је донијета одлука о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцјепљењу сјеверне Војводине и њеном присаједињењу Мађарској. Свим националним мањинама – Албанцима, Мађарима, Бугарима…, признато је „право на отцјепљење и оружани устанак“. Црногорци и Македонци су проглашени нацијама.

Послије Дрезденског конгреса, КПЈ је подржавао све националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе. У септембру 1932, кад усташе организују тзв. Велебитски устанак, КПЈ прогласом у партијском органу „Пролетер“ поздравља усташки покрет и ставља се потпуно на његову страну. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице, били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић… О овој сарадњи свједочи и публикација „Робија – записи хрватских народних бораца“, објављена у Загребу 1936.

Цар Вилхелм други је говорио: „Срамота, шачица Срба одлучила рат“

МОДЕЛ српске кривице пренијет је и у нову Титову Југославију. Идеје са Дрезденског конгреса су дефинитивно озваничене већ легендарним Уставом из 1974. којим је Србија сведена на „ужас“, како је народ називао појам „ужа Србија“. Коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ мјеру практично је остварена. Улога Срба у тим процесима није занемарљива. Још је Стеван Сремац давно забиљежио једну чудну особину нашег менталитета:

– Кад Србин хоће да се покаже да је објективан, он пређе на противничку страну!

Распад земље деведесетих година активирао је деценијама смишљане казне за Србе. За све, ама баш све што се кувало у „балканском лонцу“, искључиво су поново били криви Срби.

Кажњавање Срба као вјечитог реметилачког фактора није се више сводило само на потирање српског националног бића. Овог пута примјењен је пакленији план. Бомбардовању најважнијих индустријских комплекса, чији је циљ прије свега био уништавање економије, придружен је неолиберални концепт. Неконтролисана приватизација и ликвидација успјешних предузећа довели су до тога да имамо разорену привреду, осиромашени народ и банкротирану основу за наш преко потребан брзи економски преображај.

И ПОРЕД свих порука да заборавимо прошлост и историју и да се бавимо будућношћу и просперитетом, и колико год те поруке биле конструктивне и плодотворне, не смијемо да заборавимо како, зашто, због чега и од кога смо доведени ту гдје јесмо. За наук, да не понављамо исте грешке.

Послије толиких лутања, заблуда и националних трагедија, морамо да се одупремо покушају да нам наметне јарам геноцидности. Да ли ће господари свијета успјети у томе, умногоме зависи од нас.

Можда нам у томе помогне анегдота када је министар одбране Енглеске, уочи рата с нацистичком Њемачком, дошао код премијера Черчила с приједлогом да се повећа војни на рачун смањивања буџета за културу, а овај цинично рекао:

– А чиме ћемо онда г. министре да се бранимо?