Едиција „Коло“, коју од свог настанка 1892. издаје Српска књижевна задруга, најстарија је српска и балканска и једна од најстаријих „живих“ библиотека у Европи.

За око 130 година, у „Колу“ је објављено око 700 књига са препознатљивим плавим корицама, у којима су се нашла дјела од античке до савремене књижевности, најпознатијих домаћих и свјетских аутора. Антологија „Кола“ је, иначе, деценијама била школски књижевни програм, а ова библиотека је и законом заштићена као национално добро.

Српска књижевна задруга (СКЗ) основана је 29. априла 1892, у вијеме када су настале многе институције српске културе (Народно позориште, Академија наука), на иницијативу 17 најугледнијих српских писаца и научника тог доба, међу којима су били Стојан Новаковић (политичар, филолог и први предсједник СКЗ), Јован Јовановић Змај (потпредсједник СКЗ, аутор лога ове установе који се од тада налази на свим Задругиним књигама), Милан Јовановић Батут и три Љубомира – Стојановић, Јовановић и Ковачевић.

Иако су заступали различите политичке опције, сви они су се водили заједничком идејом да се јединство српског народа може најбоље остварити преко јединства српске културе, а жељели су да кроз СКЗ, чији је назив био свјесна асоцијација на стару породичну задругу, ревалоризују дотадашњу српску књижевност, односно да стару српску књижевност транскрибују ако је писана старом варијантом језика, и предоче новим генерацијама, истовремено пратећи савремену књижевност – српску и свјетску, а нарочито књижевност словенских народа.

– Члан Задруге постајао је свако ко би уплатио преплату на шест-седам књига „Кола“, колико их је излазило сваке године, осим ратних. У првом „Колу“, између осталог, штампани су „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, Стеријино „Даворје“, „Бакоња фра Брне“ Симе Матавуља и „Историја српског народа“ Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића, анвео је портал 011.

Одзив је био огроман, Задруга је окупила неколико хиљада чланова, и то више изван граница тадашње Србије, него у матици. Као да је свако ко је био писмен или цијенио књигу постао члан СКЗ. На плавим књигама „Кола“ одрастале су генерације, а за сваког српског писца и научника била је част ако би му дјело било објављено у тој едицији – објашњава књижевник Драган Лакићевић, актуелни главни уредник Српске књижевне задруге.

У 27. „Колу“, 1924, Иво Андрић, рођен исте године када је основана СКЗ, издао је прву књигу „Приповједака“, за које је добио годишњу награду Српске краљевске академије, да би већ 1926. био изабран за дописног члана ове институције. Касније, у исповестима Љуби Јандрићу, сјећајући се тих времена, рекао је да је „1924. године било теже ући у Српску књижевну задругу него у царство небеско“.

У „Колу“ су, између осталог, објављене и „Сеобе“ Црњанског, а Десанка Максимовић је, према Лакићевићевим ријечима, своју рану лектиру из плавих књига преобликовала у нову књижевност, пошто ју је научна књига Јована Жујовића „Камено доба“ из другог „Кола“ коју је читала у младости, инспирисала за роман „Прадевојчица“, подсјећа Блиц.