Традиција клетви постоји вјероватно у свим културама свијета. У Србији, међутим, оне умију да буду јако живописне и посебно снажне!

МОЋНА ЈЕ И СТАРА ВИЈЕКОВИМА

Основни подстицај за настанак клевете јесте проклињање некога са жељом да му се нешто непријатно деси. На основу овога разни езотеричари и астролози, али и антрополози вријеме настанка клетви стављају у најдавнија времена, у сам освит цивилизације, када су људи вјеровали у магичну моћ ријечи.

За све клетве карактеристично је једно – да би се “остварила”, она мора да буде набијена емоцијама и да има јаку енергију. Због тога се од неких од њих људи јеже чак и након више вијекова од њиховог изрицања.

“Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и кољена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни дјевојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни шеница бијела!

Рђом кап’о, док му је колена!”

Код нас, као најстарија и свакако најстрашнија, помиње се клетва коју је изрекао српски кнез Лазар Хребељановић прије Косовске битке. Клетва је упућена оним Србима коју се игнорисали позив на рат са Османским царством.

Историјски, још је Константин Филозоф забиљежио да је Лазар издао „позив и пријетњу“ српским земљама. Тај позив је сачуван у српским народним пјесмама у облику клетве.

Њу у својим дјелима помињу многи сакупљачи српске народне поезије и предања, а један облик клетве се јавља и у издању народних пјесма Вука Стефановића Караџића 1845. године. Управо та верзија “Косовске клетве” је записана на споменику на Газиместану гдје се водила Косовска битка, наводи Историјски забавник.

Многи вјерују да српски народ никада није “скинуо” са себе проклетство бачено прије скоро седам вијекова. Баш због тога, сматрају они се толико судбоносних догађаја у српској историји одиграло баш на Видовдан, 28. јун.