Срби нису имали ни редовно сазивање црквено-народних сабора.

Срби

Пешта (мађ. Пест — Пешт) је била град у Мађарској који се ширењем 1873. спојио са Будимом и тако је настала Будимпешта. Пешта се налазила источно од Будима, на лијевој обали ријеке Дунав која је раздвајала ова два града. Данас, Пешта обухвата двије трећине површине Будимпеште. Мостови који данас спајају Будим и Пешту спадају у најљепше мостове Европе.

Етимологија

Назив Пешта има словенско поријекло од ријечи „пећ“ или „пешт“, највероватније се односивши на локалну пећину гдје се ватра палила.

Историја

Пешта је била независан град, сазнање које се појављује у писаном облику који датира још од 1148. У ранијим вијековима су се налазила прастара келтска и римска насеља. Пешта је постала важан економски центар од 11-ог до 13-ог вијека. Била је уништена током монголске инвазије Мађарске 1241, али је изнова изграђена послије тога. Аустријски цар је у војном походу 1684. године ослободио град Пешту, од турске окупације.

Пешта је на основу привелегија које је цар Леополд први доделио Србима, Нијемцима и Мађарима 23. октобра 1703. године – поново постала слободна краљевска варош. Значајни за оснивање града били су Срби и Бугари стари трговци. Пешта је важно трговачко и универзитетско мјесто.

Дунав је преплавио град 1838. године. Први висећи мост, Сечењи ланчани мост, је био изграђен 1849. године преко Дунава, повезујући Пешту са Будимом. Самим тим, 1873. су два града сједињена заједно са Обудом, да би формирали Будимпешту.

Срби у Угарској

Године 1720. у Будиму је много више становника (12138) него у Пешти – 2706 душа. Са временом Пешта расте, а Будим споро напредује. Већ 1777. године У Будиму је 24.873 а у Будиму већ 13.021 житељ. Већ 1792. године по брохју становника изједначили су се Будим и Пешта, са 26.000. У Пешти је 1828. године било 46.227 становника и 2919 домова, наводи Википедија.

Срби у јужној Угарској били су у овом периоду најбогатији дио српског народа. Број образованих био је далеко већи овде него у кнежевинама или областима под Османлијама. Велики број образованих Срба ушао је у државну службу Кнежевине Србије и доста су доприљели њеној модернизацији.

Средишта српске културе у XИX вијеку су се кретала од сјевера ка југу – од Беча и Пеште преко Новог Сада до Београда.