Светомир Николајевић, један од највећих српских интелектуалаца с краја 19. и почетком 20. вијека, безмало је потпуно скрајнут из националног сјећања и историјских читанки.

Многобројне генерације готово да не знају да се Светомир, рођен 1844. у селу Радуша код Уба, у питомој Тамнави, школовао на престижним европским универзитетима и био премијер Србије, министар унутрашњих послова, велики интелектуалац, космполита, хуманитарни радник, ректор и професор Високе школе, градоначелник Београда. Уз то, био је први Србин номинован за Нобелову награду.

Говорио је седам светских језика, основао Српску краљевску академију, Патриотско друштво “Свети Сава”, Хуманитарно друштво “Стефан Дечански”, био је историчар књижевности, први је писао о Шекспиру. Основао је и Друштво за образовање и васпитање глувонијеме дјеце у Београду. Био је члан управних одбора свих установа културе, науке и образовања у тадашњем Београду, један од најомиљенијих професора Високе школе. Био је међу најзначајнијим масонима свог доба, веома је доприњео развоју српског слободног зидарства. Са пријатељима је у Београду основао масонску ложу “Побратим”, која и данас постоји.

– Био је познат у свим интелектуалним круговима Европе тог доба – каже за Новости професор др Војкан Станић, аутор једине књиге о Светомиру Николајевићу. – У Србији је био прво слављен, па прогоњен и заборављен. Ничим није заслужио да га прекрије вео заборава, јер је био велико име српске науке и културе, његов рад био је саткан од хуманости и самопрегора за добробит отаџбине. О њему данас, нажалост, има веома мало података и докумената. У Београду, на Звездари, једна улица носи његово име, као и школа у Радуши, а у холу САНУ постоји Светомирова биста и то је све. Чујем да ће и у Убу једна улица добити његово име.

Као велики присталица династије Обреновић, лични пријатељ краљева Милана и Александра, после Мајског преврата 1903. године и доласка Карађорђевића, пао је у немилост, почео је његов суноврат, јер није био прихватљив за нову власт. Био је на списку завјереника за ликвидацију, али је сигурну смрт избјегао, јер је у вријеме преврата био српски дипломата у Атини.

– У вријеме династије Обреновић, на размеђи вијекова, Србија је добила независност, проглашена је за краљевину, почела је модернизација, развој по угледу на савремене европске земље – каже др Војкан Станић. – У изразито сеоском и затвореном друштву, формиран је грађански слој, углавном од интелигенције и богатих трговаца. Држава је на школовање у европске универзитете слала надарене ђаке, а они су се потом, са високим образовањем, враћали у Србију, да здушно помогну њен развој. Највећи међу њима био је Светомир Николајевић. Све је фасцинирао својим образовањем, знањем, отменим држањем, културом…

Круна његовог рада било је Хуманитарно друштво “Свети Сава”, основано ради ширења просвете, културе, неговања националних осјећања и врлина у српском народу, помоћи сународницима у неослобођеним подручјима. Друштво је окупљало најумније и највиђеније људе тог доба, школовало је младиће из крајева под турском влашћу за учитеље и свештенике, подизало и обнављало школе, цркве и манастире у крајевима ван Србије. За вријеме Великог рата, без премишљања одбио је понуду њемачког цара Вилхелма Другог да буде цивилни гувернер окупиране Србије.

– Био је Светомир велики миротворац – каже Станић. – Зато га је Међународни мировни покрет 1915. године предложио за Нобелову награду за мир. Међутим, држава Србија ништа није предузела да кандидатуру подржи, јер је Светомир био обреновићевац и те године Нобелова награда за мир није ни додјељена. Сва своја знања и енергију уложио је у национални, културни и државни просперитет, савременици су о њему говорили с највећим поштовањем и дивљењем, а и данашњим генерацијама може да буде несумњиви узор. Србија је дозволила да овај велики човјек падне у заборав…

– Био је освједочени грађанин свијета, који никада није заборавио свој национални идентитет. Задивљујуће је како је свјетско и српско успјевао да усагласи, то је била једна од његових највећих врлина – каже Светомирова праунука Снежана Николајевић из Београда.

Преминуо је 1922. године, сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Имао је четири ћерке и два сина.