О паду Милошевића написана је само једна реченица. Не спомиње се хапшење Милошевића, али се у једном дијелу, на маргини, описује да је преминуо у Хагу.

Слободан Милошевић

Историја 20. вијека изучава се у програму за 8. разред основне школе у Србији. Дјеца управо у овом добу уче о страдању у Јасеновцу, Холокаусту, НДХ… Међутим, дио ових лекција чини и прелаз у 21. вијек – ратови деведесетих година и пад Милошевића.

Слодобан Милошевић, српски, а потом и југословенски предсједник, до данас је остао контроверзна личност која буди не само сјећања и емоције, већ и бескрајну расправу у његовој улози у кризи деведесетих година. У градиву из историје о њему се, ипак, не говори толико много колико је он обиљежио епоху деведесетих година. Многа питања о његовој улози у кризи остају затворена у историји за 8. разред.

Увод у цијелу причу о распаду Југославије јесте Титова смрт.

„Тито је умро 4. маја 1980. године у Љубљани. Његова смрт одјекнула је широм свијета и на његовој сахрани у Београду окупили су се водећи свјетски државници. Његови насљедници смислили су паролу „И послије Тита – Тито“ иако у Југославији послије Титове смрти ништа више није било исто“, пише у уџбенику „Логоса“.

Спомињу се велике демонстрације осамдесетих година на Kосову и Метохији, свјетска дужничка и економска криза. Интереси република били су супротстављени, а продубљивала се и политичка криза.

„Економска и политичка криза се у деценији послије Титове смрти претворила у кризу југословенске идеје уопште и неке републике почеле су да размишљају о независности. Југославија је живјела још само у култури, захваљујући појави нове генерације талентованих младих умјетника“, пише у уџбенику.

Међутим, са лепршаве, а подробно разрађене приче о „Бијелом дугмету“, Kустурици и Шербеџији прелази се на страницу с његовим ликом.

Увод у причу о Милошевићевој популарности поново нас враћа на косметску кризу.

„Србију је током 1987. године захватио талас протеста због тешког стања на Kосову и Метохији. Милошевић је крајем априла отишао у Kосово Поље, гдје се срео с групом Срба који су му изнијели своје жалбе и захтјеве. Током сусрета избио је сукоб демонстраната са полицијом АП Kосова. Милошевић се окупљеним Србима обратио ријечима „Нико не сме да вас бије!’ Те ријечи остале су упамћене у историји. Слободан Милошевић стекао је огромну популарност и убрзо постао водећи политичар у Србији.“

Спомиње се даље и чувени Анте Марковић, али и све узаврелија ситуација у Југославији и буђење национализма.

„На Видовдан, 28. јуна 1989. године, на Газиместану (Kосово Поље) одржана је прослава 600. годишњице Kосовске битке, којој је присуствовало око милион људи. Послије скупа на Газиместану, односи Србије са Словенијом и Хрватском нагло су се погоршали (…) Говор на Газиместану био је повод и за промјену политике САД и западних земаља према Слободану Милошевићу.“

На страни која говори о догађајима с краја деведесетих – Ибрахим Ругова, рушевине од НАТО бомби и – 5. октобар, наводи Телеграф.

„Авиони НАТО-а су 24. марта 1999. године напали СРЈ, а бомбардовање се продужило до 9. јуна, када је Слободан Милошевић прихватио захтјев да се Kосово и Метохија стави под контролу УН и да се у покрајини распореде мировне снаге под командом НАТО-а“.

О крају Милошевића дословно је написана једна реченица.

„Послије осам тешких година у бившој Југославији оружје је заћутало у љето 1999. Kрајем те године умро је хрватски предсједник Фрањо Туђман. Слободан Милошевић изгубио је изборе и отишао с власти послије масовних демонстрација у Београду, 5. октобра 2000. године. Предсједник СРЈ постао је Војислав Kоштуница, а за предсједника Владе Србије јануара 2001. године изабран је Зоран Ђинђић.“

Након тога, говори се о повратку Југославије у Уједињене нације, о реформама, проглашењу Државне заједнице СЦГ и одвајању Црне Горе, новом уставу и непризнатом проглашењу независности тзв. Kосова.

Иначе, не спомиње се хапшење Милошевића, али се у једном дијелу, на маргини, описује да је преминуо у Хагу.