ТАЧНО прије стотину година Архијерејски синод Васељенске патријаршије, потписао је томос број 1149 којим се „усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских православних цркава у једну, под именом Аутокефална уједињена Српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“.

Обнова славе старе цркве

Васељенска патријаршија, такође са благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, са њеним правима и повластицама, пошто су се све епархије које су је сачињавале нашле под влашћу уједињене Српске цркве.

Процес до добијања овог документа, који је 19. фебруара 1922. године потписао тек изабрани нови патријарх у Цариграду, Милетијас ИВ, није био нимало једноставан, трајао је више од три године и изискивао поприлична финансијска средства. Први кораци ка уједињењу започели су непосредно послије стварања југословенске државе 1. децембра 1918. Истовремено са политичком интеграцијом Срба, настала је потреба и за њиховим духовним јединством. А то је могло да се оствари само обједињавањем у једну цркву.

Све до ратова за национално ослобођење и уједињење (Велики и балкански ратови), православни Срби били су расејани у шест црквених области. Митрополија Србије, са пет епархија, обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија, са седам епархија, обухватала је православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, а Црногорско-приморска митрополија, са три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору, биле су, такође, аутокефалне.

Српска црква у Босни и Херцеговини, са четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка), потпала је 1878. под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Далматинска црквена област, са две епархије (далматинско-историјска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне и била је под Цариградском патријаршијом.

Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадала је Цариградској патријаршији. Али, послије 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије. Међутим, њихов статус у односу на Цариград формално је остао нерешен.

У НОВОЈ заједничкој држави, ослањајући се на строго догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговјештаји за уједињење у једну Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу је озваничена изјавом архијереја у којој се „изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области“.

Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је регент Александар Карађорђевић. Он не само да је давао подршку овом процесу, него је био и њен иницијатор.

Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу, међутим, прави мотиви су били из национално-политичких разлога, односно да црква буде снага која ће повезати све Србе без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге подјеле, наводе Новости.

Код Александра је био присутан још један мотив. Послије бољшевичке револуције и страдања Руске православне цркве и угрожавања Цариградске патријаршије од Турске, сматрао је да Српска црква треба да постане основа православља. Због тога је руској црквеној емиграцији омогућио да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избјеглих Руса у Европи.

Александар је имао још једну идеју, о обнови Пећке патријаршије јер је желео да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара Немањићке лозе.

Али, остварење ове замисли подразумевало је споразум с Васељенском патријаршијом и озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца. Половином августа 1919. у Цариград је отпутовала дипломатска делегација, на челу са Пантом Гавриловићем, уз пуномоћје регента Александра и писмо митрополита Димитрија.

ПРЕГОВОРИ о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење Српске цркве и успостављање Српске патријаршије нису текли глатко и трајали су више од пола године. Најспорнији је био захтев из Цариграда да у Старој Србији и Македонији задрже црквено-школске општине и да се служба врши на грчком језику. Покренута су, наравно, и одређена материјална питања. Компромис је постигнут, али када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Свети синод Васељенске патријаршије, тек када се увјерио да је и посљедњи франак исплаћен, доноси одлуку о присаједињењу владичанстава Српској цркви, која су раније била под њеном јурисдикцијом. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из цијеле земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије.

Свечани чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике везане за Светог Саву и цара Душана. У Карловцима су први пут употребљене ријетке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његов епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, дијелови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте.

Избори за јединственог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. Сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви, уз присуство свих архијереја, чланова владе и регента Александра, уз звона и топовске плотуне, свечано је устоличен први патријарх уједињене СПЦ, Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника. Гласање је било тајно.