Ново гробље – мјесто туге, гдје многи плачу, али и музеј на отвореном и свједочанство о епохама и људима, од којих бројни бјеху велики, богати ил’ моћни, али на крају ипак само смртници. Често и трагичари. Међу њима бјеше и оних који су жртвовали све што имају за принципе и отаџбину. А такви се ријетко рађају.

Гробље јесте настало концем 19. вијека, али уистину много прије јер је су овдје пренијете кости и споменици с оног старог – Ташмајданског. И управо зато др Виолета Обреновић, историчарка уметности у ЈКП „Погребне услуге“ проводи нас од гроба до гроба људи из два вијека, чији је живот омеђен и Обреновићима и Карађорђевићима, који су досањали слободну Србију, а неки чак и Југославију.

Али и данас су велики. И готово 130 година од трагедије, овај споменик потреса сваког ко стане пред њега. Четворо преслатких малишана у рељефу, који су под земљу отишли с по неколико љета, цијепа срце. Чувени радикал, који је у обе династије ишао из једне фотеље у другу, имао је све, а опет није имао ништа. Андра Николић (1853-1918) је за четири дана изгубио четворо дјеце од дифтерије.

Прерана је била смрт и Страхиње Бана (1895-1915), јединца Бранислава Нушића (1864-1938). Погину као један од 1.300 каплара, а Нушић подиже вечну кућу за целу породицу – у облику пирамиде.

– И сам Нушић говорио је да је оштрим језиком повриједио многе, који обећаше да ће му оскрнавити гроб: „Направио сам капелу с оштрим ивицама, да се посјеку на њих ако пробају да је оскрнаве“. Ту је 1921. сахрањен Страхиња Бан. Имао је Нушић прилику да га спасе код регента Александра, али није то учинио. То га је прогањало цијелог живота – вели Виолета.

Још један трагичар – Петар Кочић (1877-1916), геније и народни трибун који је тамничен, скончао је у лудници на Губеревцу. Смрт трогодишњег јединца Слободана 1913, окидач је који је убрзао одлазак до посљедње станице – Губеревца, познате душевне болнице.

– Кочићеве посмртне остатке, у болничком мантилу, ставили су у сандук у купатилу. Исклесао га је пацијент Милош, за шта је добио Кочићев капут. Поче служба, а пацијенткиња Наталија, као да је вођена вишим наумом, примјети: „Па, гдје ћете да сахраните човјека гологлава и босонога“. Неко донесе његове нове црвене папуче, а нека душа која као да је познавала Петрову, стави му шајкачу на главу и лик као да му се озари, писао је Милан Јовановић Стојимировић. Извезен је ноћу и скромно сахрањен у парцели 72 – прича Виолета и додаје да је Кочић послије рата дочекао Алеју великана, а споменик уради баш вајар Сретен Стојановић, који је и сам био члан Младе Босне.