12/12/2021
кнез Милош
Вратио се у Србију 1804. године и помогао је у подизању Првог српског устанка. Устаницима је чинио велике услуге купујући храну за војску у Срему и Банату и обављајући важне дипломатске послове у корист Срба.
Због знања страних језика, свестраног образовања и свог држања, уживао је велики углед код Срба и Карађорђа и спадао је међу прве људе у Србији, а то је један од главних разлога зашто је послат у Цариград да преговара са Портом 1806. године.
„Слушај Петре, ти ћеш ићи као наш први Амбасадор код Порте. Кад стигнеш у Цариград примиће те Султан у аудијенцију и предаћеш му акредитивна писма. Пази добро Петре, кад будеш тамо пред Султаном. Да се кур*иш бре, да виде Турци да Србија није мачији кашаљ. Не могу они да раде како они хоће. Али Петре, добро води рачуна. Ако на то твоје ку*чење, почне и Султан да се ку*чи, е… ти Петре, одма’ да одку*чиш, јер је Србија ипак мала земља. И да знаш – Султан је слаб на паре и на мушко ду*е, а ми паре немамо да ти дамо“.
Са Ичком су ишли кнез Милић из Ђићевца, кнез Живко Параћинац и секретар Стеван Јевтић. У октобру се вратио из Цариграда донијевши вијест о пристанку Порте на српске услове. Затим се вратио у Цариград ради потписивања царског берата, али до мира ипак није дошло, пошто су српске старешине одлучиле да наставе борбу до потпуног ослобођења од Турака.
Био је масон. По оснивању београдског магистрата постао је његов први предсједник 1807. године. У мају 1808. године, када се враћао са једне гозбе у Топчидеру, нагло му је позлило и једва је дошао кући у Београд. Чинили су све да га спасу од отрова, али нису успјели. У то вријеме су колале гласине да су га отровали пријатељи руског царског представника Константина Родофиникина.
Сахрањен је у манастиру Раковица у близини Београда.
09/03/2026
