ДОК сам гледао колоне нашег несрећног народа који бјежи са својих косметских огњишта, у лицу сваког дјетета видио сам своје. Те слике прогона оживјеле су у мени сву патњу дјетињства, које је најснажније уписано у мој живот. И да вам кажем: да трајем још читав вијек, а мој животни је при крају, оне ће ме испратити као да се дешавају у тренутку растанка.

Милутин Шошкић, свјетска легенда фудбала, док нам је ово говорио те 2018. године, није могао да се одупре јуришу емоција. Оне су провалиле мрежу, као најврелија лопта, од које се деценијама бранио од јавности, подсјећају Новости.

– Немој да плачеш, молим те, неееемој – загрлила је тада Шолета Бранка, његов најближи животни ослонац.

– Не плачем. Сузе саме иду, видиш – одговорио јој је, ослањајући се на штап.

БЕОГРАДСКА Карабурма, улица Јабучка, славни Шоле дочекао нас је те 2018. године као да ће управо сад на неку спортску ревију. Али вијело се да га је посљедњи удар истрошио. Казао нам је да је, само захваљујући његовом терапеуту Бојану Минићу, успио да се придигне.

– Нисам ни слутио да ћу се вратити, да ћу се придићи – казао је, благо додирујући бројаницу на лијевој руци. Она му је била успомена из завичаја.

Скроман је био стан Милутина Шошкића на једном од спратова солитера у Јабучкој улици. А налик је албуму. Успомене су у сваком погледу, на зидовима дневне собе и трпезарије. Свуда је било понешто од свега прошлог, далеког и одавно недоступног овом човјеку. Пејзажи Косова за којим чезне: дјечаци у виноградима леже под метохијским трешњама… Милутинови родитељи, Јеремија и Радунка, браћа и сестре…, па се тај албум, као какав живи акварел, прелива на вријеме садашње. Вријеме његове дјеце, синова и ћерке.

Нема у овој галерији фотографија његових чувених одбрана, чак ни оне када је као најбољи голман планете бранио за репрезентацију свијета у чувеној утакмици против Енглеза. Нема ни оне када је освојио златну медаљу, бранећи гол југословенске репрезентације на Олимпијским играма у Италији, 1960.

Нема ни оне фотографије када је, исте године, на Европском првенству у Француској његов тим био други, а на Првенству свијета 1962. у Чилеу стигао до полуфинала. Вјерујемо да мало ко не зна да је, као голман Партизана, најбољи голман овог тима, допринио да његов тим у који је био заљубљен четири пута буде првак Југославије. Да је његов Партизан у Купу европских шампиона (1966), с њим као капитеном, тукао прваке Француске, Њемачке, Чехословачке и Енглеске (Манчестер јунајтед), да би у финалу на бриселском „Хејселу“ положио оружје пред мадридским Реалом.

– Нема тих медаља, пехара и славе који могу да залијече ране мога дјетињства – прекинуо нас је тада Шошкић. – Сви ови резултати, а ви кажете да су бриљантни, не могу ни прињети томе.

– Срце ми је дрхтало кад сам се спустио на београдски аеродром. Ја сам већ одавно знао куда најприје желим. Желим у моју Метохију. Да видим Пећ, да преноћим у Пећкој патријаршији.

То је била 2007. година, прољеће, сјећао се Милутин Шошкић:

– Спремам се да кренем на Космет. Спремам се, а ране крваре. Имао сам четири године када су нам балисти у Јабланици запалили кућу. Ево, сад док вам говорим, као да видим како у кућу убацују и мог пса. Волио сам тог пса. Кућа гори, он цвили, завија… Мајка, браћа и ја све то гледамо. Мајка нас загрлила, све, овако, одједном. Гласа не пушта. А сузе саме лију. Послије нас је одвела у Пећку патријаршију. Патријаршија је била наше једино уточиште те ’41. године. И то ми је у сјећању. С тим ћу да умрем. Четири године смо провели у Патријаршији.

У ПАТРИЈАРШИЈИ, Милутина Шошкића примила је игуманија Февронија.

– Дуго смо, иза вечере, с монахињама она и ја разговарали. Причала ми је о тешкоћама и изазовима с којима је суочен манастир, да би опстао у таквим околностима у каквим не живи ниједно монаштво на кугли земаљској. Послије, упутила ме у келију у којој треба да преноћим. Али мени сан није долазио.

Загледао сам, као да сам у палати, оних неколико квадрата келије у којој су били кандило, икона, умиваоник и дрвени кревет. Прелиставао сам молитвеник и књижицу о Патријаршији, заправо њеном историјату, који ми је дала игуманија. Све су преда мном биле слике мог дјетињства. И вјерујте, негдје у праскозорје, јавила ми се никад снажнија мисао: кажем прво тихо, па гласно: Мили Боже, што би било лијепо да овдје умрем!

Из лијеве руке пребацио је Милутин Шошкић штап у десну, окренуо бројаницу, поглед је ударио у слику дјечака под зрелим метохијским трешњама. Казао је, онако, као за себе:

– Волио бих… Волио бих, још једном да видим Пећку патријаршију. Али то путовање сада не бих могао да издржим.

Милутин Шошкић, легендарни голман Партизана, преминуо је у 85. години живота.