Према неким подацима током Другог свјетског рата именовано је 30 четничких војвода, а већина је страдала или током рата или је стрељана послије њега. Ипак, неки су успјели да емигрирају у иностранство а већина њих је до краја свог живота помагала идеју четништва и овај покрет.

Звонимир Звонко Вучковић, чије је ратно име било Феликс рођен 1916. године у Бијељини а преминуо је 2004. у Калифорнији. Био је поручник предратне војске Краљевине Југославије. Био је командант 1. равногорског корпуса Југословенске краљевске војске у Отаџбини а 1942. је постао војвода таковски. Иначе је водио устанички напад на Горњи Милановац када су четници, заједно са партизанима, напали Нијемце. Дража Михаиловић га је сматрао једним од важних војвода.

Велимир Веља Пилетић рођен је 1906. године у Београду, а преминуо је у Паризу 1972. године. Пилети је био мајор Југословенске војске а касније је постао четнички командант Источне Србије и командант Крајинског корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Пилетић је почетком средином маја 1941. врбован од стране партизана да буде Главни војни инструктор Комунистичке партије Југославије, али је он то одбио. Одбио је, такође, љотићевце и недићевце а једино је пристао да буде у Четничим одредима Драже Михаиловића. Он је био стациониран у Источној Србији, гдје је прошао командни ланац од одреда па чак до сjевероисточног фронта.

Доброслав Јевђевић рођен је 1895. а умро у Риму 1962. године. Био је српски политичар и четнички војвода у Херцеговини током Другог свјетског рата.

Рођен је у свештеничкој породици, а као ученик је био члан Младе Босне. Четницима је био привржен још после Првог свгетског рата, када је приступио Организацији југословенских националиста, да би касније постао посланик Југословенске националне странке. Занимљиво је да је био опозиција краљу Александру, а четницима Драже Михаиловића се придружио послије Априлског рата. Године 1944. постаје начелник Команде ЈВуО за Горњу Лику и Хрватско приморје, односно Личко-кордунашког и Приморског корпуса. У емиграцији је био почасни предсједник Организације српских четника „Равна Гора“ а објавио је неколико књига.

Момчило Р. Ђујић (1907-1999), познат и као Дал Дал, био је командант Динарске четничке дивизије. Рођен је у околини Книна, а након завршене богословске школе СПЦ  у Сремским Карловцима, рукоположен је и добио парохију у Стрмцима близу Книна. Убрзо се оженио и добио троје дјеце. Када је у Априлском рату Краљевина Југославија нестала, Книн је постао дио Независне државе Хрватске, и ту почиње Ђујићево четовање. Он је са својим четницима разоружао жандармеријску станицу у Стрмици, а покушај хапшења избјегао је бјежањем у Кистање, које је тада припадало Италији. У јулу 1941. се придружује Србима који су дигли устанак против НДХ. Након рата, Ђујић је успио да имигрира прво у Париз, а онда и у Чикаго. Ђујић је у Југославији 1947. проглашен кривим за ратне злочине а а 1988. је покренут поступак за изручење из САД-а. Али то се није десило због антикомунистичког расположења САД. што је Ђујић искористио да године 1957. оснује Покрет српских четника Равне Горе. Учествовао је у изградњи цркава у иностранству, а временом је постао и веома утицајна личност четничке емиграције. Ђујић је 28. јуна 1989. године, на 600. годишњицу косовске битке, прогласио лидера СРС Војислава Шешеља четничким војводом. Умро је 11. септембра 1999. године.

Карл Новак (1905 – 1975) био је генералштабни мајор војске Краљевине Југославије, начелник Штаба четничке Команде Словеније и организатор словеначких четника, познатијих као Плава гарда. Он је из Љубљане у Италију пребегао 1943. године, а занимљиво је да је био оснивач четничке обавјештајне службе у Словенији. Наводно је, након рата, сарађивао са британском и америчком обавјештајном службом. Иначе, преминуо је у Атини.

Мило Ракочевић (1910 – 2007) је био официр у војсци Краљевине Југославије, а током Другог свјетског рата припадник Југословенске војске у Отаџбини. Војсци Драже Михаиловића се ставио на располагање 1942. године, када су дошли у његов родни Колашин, а након тога му је генерал дао веома важне обавјештајне задатке, наводи Курир. Чак је био убачен међу Италијане, али је убрзо ухапшен и био у затвору до капитулације Италије. Али, након изласка из затвора је ухапшен од стране комуниста, а онда се десило чудо када је њемачка бомба погодила судницу гдје се налазио, након чега је побјегао! Рибарским бродом успио је да се докопа Италије половином 1944. године. Међутим, хапсили су га и Енглези јер је одбио да приступи „Британском ваздухопловству“ да би био пуштен након што је прихватио да службује за Енглезе у њиховој римској команди. А онда га Британци 1946. хапсе трећи пут, вјероватно због његодовања комуниста из „нове“ Југославије, да би послије неколико мјесеци био премјештен у затвор Оснабрику, а онда пуштен. Међутим, Ракочевић напушта Британце и почиње да ради код америчке војске. Ракочевић је у Риму студирао економију, гдје је 1950. докторирао. Пензију је зарадио у Француској, радећи за аутомобилску индустрију. Објавио је једну књигу, а 2007. године је преминуо у Паризу.