Душанов законик донијет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 20. маја 1349. године у Скопљу.

Душанов законик

Душанов законик је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовјековне Србије. Усвојен је са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цијело царство и подједнако за све поданике.

Цар Душан је желио да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтјеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомјерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт.

Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим слиједе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). Душанов законик је садржао 201 члан, али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана.

Према овом Законику, нико не смије да се жени без благослова свог духовника, а уколико се то учини “такви да се раставе”, наводи Србија данас.

Не само да су законом уређивани брачни, већ и сексуални односи, него се кажњавала и “блуд међу супружницима”.

• Ако властелинка учини блуд са својим човјеком, да им се обома руке одсјеку и нос сареже.
• И који властелин узме властелинку силом, да му се обје руке одсјеку и нос сареже, а ако себар узме властелинку силом, да се објеси, а ако своју другу узме силом, да му се обје руке одсјеку и нос сареже.
• Ако властелин, или властелинчић, опсује себра, да плати сто препера, ако ли себар опсује властелина, или властелинчића, да плати сто перпера и да се осмуди.
• Kо се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу.
• Пијаница откуда иде и озледи кога, или посјече, или окрвави, а не убије, таквому пијаници да се око ископа, и рука одсјече; ако ли у пијанству што подере или капу скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију са сто штапова и да се баци у тамницу, и потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти.
• Ако се гдје деси коме било госту или трговцу или калуђеру, те му узме што отимачина, или лопов или каква била неприлика, сви такви нека дођу царству ми, да им плати царство ми, што буду изгубили, а царство ми да тражи кефалије и властелу којима буде пут предан и страже повјерене. И сваки гост, и трговац, и Латинин, да дође првим стражама, са свим што има и носи, да га стража стражи предаје са свим; ако ли се догоди те што изгуби, нека буде порота, што рекну вјеродостојни људи по души да су изгубили с оним поротницима, то да им плате кефалије и страже.

Иако је Душан убрзо послије проглашења Законика умро (1355), а српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живио, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. вијека.