Академик Драгослав Михаиловић објавио је своја открића о томе како су научници и љекари пристали да учествују у тортури над затвореницима.

У ауторском тексту за Недељник Михаиловић говори о томе како се наука на Голом отоку нашла на помоћи злотовирма.

Текст почиње причом о писму које је добио, а које је говорило о нечему за чим је трагао читавих 20 година.

„Доктор Никола Николић из Загреба још давно ми је говорио: „Ту наука, Драгославе, има упрљане руке. Нису сами полицајци она чуда на Голоме измислили. Нису они за то били довољно паметни, нису били способни“, пише Михаиловић за Недељник.

Он је у два издања књиге „Кратка историја сатирања“ објавио препричану верзију писма професора Александара Павковића.

„Врло занимљиво писмо о начинима мучења људи припреманих за јавне процесе упутио ми је професор универзитета у Сиднеју Александар Павковић, септембра 1998. године. Његов покојни отац Анте Павковић који је за вријеме Другог свјетског рата промијенио презиме у Павковић, био је родом са Пељешца, из партизанске породице у којој су пострадали два сина и ћерка“.

Павковић је послије рата био цијењени психијатар у Београду, добро гледан у режиму.

Једног тренутка 1948. или 1949. године др Анте Павковић је заједно са својим професором Владимиром Вујићем, који је био предсједник Српског љекарског друштва, позван на неки састанак у Централном комитету Југославије. Тамо су их дочекали Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Ђилас је разговор започео причом о томе како Совјети успјевају да од својих оптуженика добију свакојака признања, а да они још не успјевају. Постављало се питање да ли они знају неке посебне методе за добијање признања, ефикансије од уобичајене тортуре, која до тада није давала жељене разултате. Збуњени психијатри су одговорили да они нешто такво не знају и да за сличне методе нису чули. Онда су им руководиоци рекли да ће уз богате дневнице, добити путне налоге за путовање у иностранство, гдје треба да од познатих научника и стручњака потраже одговоре на та питања.

Др Анте Павковић је тада са још неким отпутовао у иностранство (Александар при томе описно помиње Леманско језеро и Женеву), тамо су обилазили познате професоре психијатрије и психологије.

НИСУ САМО ТУЦАЛИ КАМЕН: Голи оток је био фабрика новца за УДБУ

По повратку професор Вујић и Павковић су о путовању реферисали у ЦК, гдје су их опет дочекали Ранковић и Ђилас. Психијатри су поднијели извјештај да су у иностранству сазнали да Совјети онаква признања добијају, највјероватније, пошто над окривљенима примјене тортуру неспавањем, која мора трајати најмање десет дана. Потом је услиједило питање да ли је такав експеримент могао да се примјени и на десетак посебно тврдих комуниста?!

Ранковић је тада прекорно рекао: „Али, Ђидо, ми то не радимо!“.

Убрзо, др Анте Павковић је искључен из Српског љекарског друшва.

У сваком случају, већ у прољеће 1951. мучење неспавањем у београдској Главњачи, увелико се спроводило. А, можда у ограниченијем облику, то се радило и на Голом отоку.

„Инжењер Бранко Путник, првооптужени у другом мостоградитељском процесу октобра 1951, о коме сам доста писао, у разговору са мном тридесет шест година касније није могао да се сјети да ли је без сна држан непрекидно – три или четири мјесеца!“,написао је Михаиловић.

Већина водећих стручњака је рекла да се систематским укидањем сна од највише десет дана код већине људи губи осјећај личног идентитета и контроле над поступцуима и да се под тим условима може добити све.

Ђилас тврди да није знао за две битне чињенице које се тичу прогона Информбирооваца. Прва је да наводно није присуствовао доношењу одлуке о оснивању концентрационог логора, пошто се тада затекао у Црној Гори.

Друга, да више од три године није знао шта се тамо догађа све док га о томе није обавијестио Добрица Ћосић.

Хиљаде логораша који су преживјели пакао овог логора добор знају да то није истина.

Један од највећих живих писаца и академика Драгослав Михаиловић, крајем јула објавиће и књигу „Злотвори“.