31/08/2022
Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Уписао је Филозофски факултет у Београду, а студије наставља у Букурешту и Бечу. За вријеме Другог свјетског рата био је затворен у њемачком концентрационом логору у Зрењанину. Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду. Бавио се и новинарством.
Прве пјесме објављује у листовима Књижевне новине и Борба.
Његова прва збирка пјесама Кора (1953), уз 87 песама Миодрага Павловића, сматра се почетком српске послијератне модерне поезије.
Послије Коре, Попа је објавио слиједеће збирке пјесама: Непочин поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Вучја со (1975), Кућа насред друма (1975), Живо месо (1975), Рез (1981) као и циклус песама Мала кутија (1984), дио будуће збирке Гвоздени сад, коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог насљеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан пјеснички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (1958), Урнебесник (1960), Поноћно сунце (1962).
Превођен је на 19 језика и проглашаван је за једног од највећих светских пјесника. Васко Попа је једини домаћи пјесник коме је цјелокупно стваралаштво објављено у Енглеској и Америци. Члан Српске академије наука и умјетности, називали су га „језичким чудотворцем и посљедњим великим оригиналним пјесником“.
У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и умјетности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и умјетности (14. 12. 1979) у Новом Саду.
Душко Радовић је имао обичај да у неколико ријечи опише своје колеге писце, а за Васка Попу је рекао „Васко Попа је најпрогањанији српски писац. Он је прогнан у – Градски комитет!“
Преминуо је 5. јануара 1991. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
09/03/2026
