Музика са Запада није благонаклоно дочекана у СФРЈ, али „рокенрол, контролисан колико је то могуће, постао је оно што је држави требало”. Док су бендови првобитно пјевали о Јосипу Брозу и НОБ, у вријеме крвавог распада државе и они мењају теме и однос према земљи.

Појава и експлозија рокенрола средином 20. вијека уздрмала је свијет као ниједан музички жанр прије и послије тога.

Гласни рифови који су рушили баријеру између бијеле и црне Америке брзо су шокирали владу, цркву и родитеље, а онда су се као зараза раширили планетом. Звук побуне младих педесетих година већ шездесетих није више био само пука забава за игранке – промјењено је облачење, фризуре су постале симбол освајања слободе, стил говора је разнио стеге тадашњег друштва, покренута је  сексуална револуција… И млади у САД више нису били ти који су без поговора слушали старије и власт, нису пристајали да учествују у беспотребним ратовима попут Вијетнамског или да буду дио систематског расизма. А сличан је одјек био свуда – рок музика је инспирисала протесте широм планете.

Због тога и не чуди што социјалистичке власти у Југославији нису благонаклоно гледале на долазак рок музике.

„Електричари” омладину кваре

– Попут свега што долази са Запада, и рокенрол је био непожељан зато што, речено језиком Сократових крвника, „омладину квари” и усађује јој вриједности које се дубоко косе с вриједностима социјалистичког друштва. Крајем педесетих и с почетка шездесетих југословенски политички естаблишмент, медији и најшира јавност исказивали су отворено противљење увођењу овог културног „чудовишта” на њихову територију – пише социолог Никола Божиловић у раду „Антиномије југословенског рокенрола шездесетих”.

Међутим, то није зауставило рокенрол. Први „електричарски” наступ у Београду, а самим тим и у земљи, био је наступ Стјепана Џимија Станића на Коларцу фебруара 1957. Убрзо се омладина гурала да уђе на игранке Милета Лојпура, који је популарност стекао захваљујући обрадама Елвиса Прислија, Џерија Лија Луиса, Фетса Домина… Слиједило је оснивање бендова попут Елипси, Црних бисера, Златних дечака, Џентлмена, Црвених кораља (прво име Црвени ђаволи промијењено је по налогу званичника)… И послије првобитног отпора социјалистичких власти, ситуација се промијенила, а „рокенрол, контролисан колико је то могуће, постао је оно што је држави требало”, пише Радина Вучетић у књизи „Кока-кола социјализам”.

Наступом Елипси пред Јосипом Брозом Титом 24. маја 1966. рокенрол је фактички признат за музику коју држава одобрава.

Пракса и контрола

– У пракси, строго се водило рачуна о текстовима пјесама који су стављани на плоче. За разлику од британских и америчких колега, који су се контракултурном силином обрушили на владајуће структуре, капиталистичке односе, каријеризам, непотизам, корупцију и остале дефекте друштва материјалног обиља, југословенски рокери пјевали су почетком шездесетих о вјечној љубави, носталгији, чежњи, љубомори… Није ту било никакве жаоке, а о политичкој критици ни помена. На том плану нису ни постојале политичке инструкције од стране власти. Једноставно, нико није ни помишљао, а ни желео да нападне свијетле тековине комунизма и антифашистичке борбе. Једино је форма била права рокерска – опозициона, бунтовна, субверзивна. Сваком бенду била је част да свира за Тита – пише Божиловић.

„Трла баба лан”

У таквој атмосфери 1968. настаје, између осталих, и Корни група. Они су најбољи пример „ангажованог” рока по рецепту Савеза комуниста – ред пјесмица попут „Трла баба лан”, ред прогресив нумера типа „Пут на исток”, ред композиција о Иви Лоли Рибару, НОБ, Титовом рођендану…

Према „Екс-ју рок енциклопедији”, по напуштању Индекса Корнелије Ковач преселио се у Београд, гдје је 1968. оформио Корни групу.

– У то вријеме Корнелије је желио да оствари своју визију прогресивне музике, али то није најбоље пролазило код критике, која је очекивала комерцијалне пјесмице. Зато је смислио једноставну пјесму „Цигу-лигу”, с којом су наступали у Загребу. По доласку Топића и Јосипа Бочека Корни група је развила своју идеју прогресивне музике и тада су настале за то вријеме авангардне и необично дуге композиције, а затим су нанизали серију хитова „Трла баба лан” и „Слика”, градећи паралелно двије каријере: прогресивну и ону естрадну – пише Јањатовић.

С пјесмом „Моја генерација”, типичном родољубивом пјесмом у социјализму, 1974. представљали су СФРЈ на Евровизији. Тријумфовала је АББА, а Корни група је освојила 12. мјесто, па је Корнелије ријешио да распусти групу.

Ништа мудро

Укидање бунта из рок музике вјероватно је достигло врхунац с једним од најпопуларнијих бендова СФРЈ – Бијелим дугметом. Њихов пастирски рок помрсио је рачуне свим бендовима који су покушавали да свирају што прогресивнију музику.

Иако је бенд званично понио име Бијело дугме 1. јануара 1974, Горан Бреговић и Жељко Бебек већ су свирали заједно у бенду Јутро, и ту су настале и прве пјесме које су их касније прославиле.

– Ми ништа не филозофирамо и никога ништа не учимо. Ми се само забављамо.

Публици настојимо да пружимо један југословенски угођај. Како би наш човјек рекао, дернек на рокенрол начин. То је оно што Бијело дугме ради, што у срцу носи – поручили су Бебек и Бреговић у првом интервјуу за Џубокс (1975, број 4).

Најава рата

Бебек је 23. априла 1984. напустио Дугме, у групу је дошао Младен Војичић Тифа, а брзо га је замијенио Ален Исламовић. То је и вријеме када политика улази у стихове Дугмета, али на необичан начин. Најконтроверзнији албум групе био је „Пљуни и запјевај, моја Југославијо” (1986), који су због пјевања револуционарне песме „Падај, сило и неправдо” и стиха Бранка Миљковића „Ко не слуша пјесму, слушаће олују” у британском Гардијану оцијенили као Бреговићев покушај државног удара. Слиједећи, „Ћирибилибела” (1988) почињао је поруком „Ако се сутра зарати, мала моја, шта ћемо ја и ти”, а завршио се спајањем пјесама „Лијепа наша” и „Тамо далеко”, због чега су их у појединим градовима гађали и флашама у вријеме када је и држава незадрживо хрлила у грађански рат.

Бунт и полусвијет

Крај седамдесетих и почетак осамдесетих донијели су бунт у југословенски рокенрол, а симбол побуне против друштвених норми и система постала је Рибља чорба, бенд који је основао Бора Ђорђевић, некадашњи члан акустичарских група Сунцокрети, Заједно и Хајдук Станко и јатаци. Иако је он као члан групе Рани мраз, у којој је био само 45 дана, с Ђорђем Балашевићем 1978. снимио пјесму „Рачунајте на нас”, посвећену Титу, сама Чорба (настала исте године) није имала ниједан панегирик доживотном предсједнику СФРЈ.

– Нико пре Боре Ђорђевића није тачније описао полусвијет београдски, који је био реалан полусвијет краја седамдесетих година. Он је пјевао о пијанцима, самурајима и дангубама са асфалта. О онима који се најбоље сналазе у кафани, али се у животу не сналазе најбоље – рекао је рок новинар Петар Поповић у емисији „Роковник”.