МАРА ВЕЈНОВИЋ СМИЉАНИЋ, као млада дјевојка логораш овако је доживјела агонију дјеце у Старој Градишци јуна 1942:

„Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору када су усташе отимале мајкама малу дјецу. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке са дјецом у круг.

Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољно, а када то нису могли постићи, силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали једни уз друге и запомагали.

Поједине мајке скакале су на голе бајонете и падале пред њима. Потом су дјецу убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 дјеце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају.

Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе с неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублажавање жеђи. Међутим, послије краћег времена дјеца су почела да се превијају од болова, да дозивају мајку, оца, сестру, брата.

Јауци и крици постајали су све ужаснији. Дјечија тијела су се повијала и падала, а како мјеста није било, рушила су се једно преко другога. Измјешале су им се руке, ноге, главе. Њихове усне су биле живе ране. Умирала су у најтежим мукама и вапајима. И то је трајало данима.

Логорашице, које су усташе за то одредиле, трпале су у деке мртву дјецу и односиле на мјесто одређено за лешеве“, објавиле су Новости сјећање Маре Вејновић Смиљанић.