Пjесма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог свјетског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију пјесме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Оригинални стихови пјесме „Креће се лађа француска“

Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917., тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, гдје је био логор нераспоређених официра 1917. године, пjешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао пjесму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“, наводи „блиц“.

Пjесма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на сjеверу овог „црног континента“.

Још послиjе повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916., дио српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспјелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…

Многи, међутим, због њемачких подморница (стара ријеч „сумарен“) нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Пјесма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Изгнаници

Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свијету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згријешио?

Богу се увијек молио;

Седам се љета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!

Огромне жртве: Минут тишине би нам трајао две године и 136 дана!

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто од цјелокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916-18. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.

Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пјегавог тифуса 1914/1915 однијела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом свјетском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно двије године и 136 дана.