Странка Милутина Гарашанина увела је страховладу у Србију, а кад је сишла с власти, либерали и радикали наплатили су им сваку своју жртву.

Након пропасти Тимочке буне, у Србији су на власт дошли напредњаци Милутина Гарашанина. Била је то прва странка која је „срасла“ са државом, у којој су страначки и државни интереси сматрани за једно исто – а владавина таквих странака обично завршава у терору. Али послије њихове четворогодишње владавине чврстом руком, Србија је катастрофално поражена у рату с Бугарском, па је Милан морао да пристане на владу либерала и радикала.„Био је то велики тријумф опозиције! И радикали и либерали, послије толиких прогона, робија и опозиционих мука, најзад су осјетили да је власт – сласт!“, биљежи један хроничар. „Либерално-радикалска весеља била су у ствари пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима – живјели. Они су осјећали потребу да избију још понеког напредњака – без тога њихово весеље није било потпуно!“

Гарашанинов главни одбор

Напредњачки режим владао је терором, па је и освета била жестока. Убијено је чак 140 напредњака! Владајућа пак штампа ово је називала „народним одисајем“ послије тешких година напредњачке власти. Наредне двије године напредњаци су у потпуној дефанзиви.У таквој атмосфери – испоставиће се: у зло доба! – напредњачки вођа Милутин Гарашанин заказао је за 14. мај 1889. године у Београду главни збор своје странке. То је требало да буде њихов одговор онима који су за то да напредњака више нема у земљи и да су им радикали „сјеме затрли“.

Скуп је почео у девет ујутро у башти Велике пиваре, здању на углу данашњих улица Балканске и Гепратове, а присуствовало му је око 2.000 позваних гостију. По завршетку, учесници су се разишли, а у Великој пивари остао је Гарашанин са стотинак људи на ручку.

Тек што су сјели за постављене столове у башти, засули су их камењем мангупи и просјаци које су из Савамале довели радикали. Гарашанин и остали спас су потражили у згради пиваре, а њихови прогониоци, умјесто да наставе за њима, засјели су за столове и појели им ручак. Тек послије тога навалили су на зграду с моткама и каменицама!

Тада су пред кафану стигли и управитељ вароши са пандурима, а мало доцније и сам министар унутрашњих дјела Коста Таушановић. Послије дужег убјеђивања, напредњаци су пристали да напусте зграду и преко Финансијског парка и данашњом улицом Кнеза Милоша крену ка Теразијама…

„Напредњаци су ишли корак по корак уз страховиту ларму гомиле, непрестано гађани каменицама, које су, према ријечима једног очевица, падале на њих као да их неко посипа житом“. Жандармерија, која их је пратила, није се много трудила да их одбрани…На Теразијама је дошло до туче. Напредњаци су се бранили како су могли, потезали су бодеже и пиштоље, а кад је један младић међу нападачима погођен, маса је повикала: „Уби га Гарашанин!“ Вођу напредњака линча су својим тијелима спасли партијски другови, а сутрадан се са породицом склонио у касарну.

Саопштење радикала

Београдска гостионица „Касина“ била је највеће склониште напредњака из унутрашњости. Оновремени новинари описују: „У једном тренутку руља је провалила врата ‚Касине‘, полупала сав намештај, јела и пила, а затим јуришала на спрат. Један наивни попа је одозго гледао ову хришћанску бруку, почео је да силази са спрата и грди разјарену масу. Онда један ципов довати попа, скочи му за врат, ухвати за браду и почне на сиромаху јахати…“Протест је окончан увече, а радикалске власти оптужиле су напредњаке.

ОПОЗИЦИОНАР НА РАЖЊУ

Освета либерала и радикала за четири године страха у опозицији била је сурова. Напредњачки лист Видело објавио је провјерен, поименичан списак жртава, који нове власти нису могле да оспоре. Поред оних 140 убијених, забиљежено је педесетак случајева рушења кућа напредњацима и седамдесет паљења имања. По селима су многи бивши кметови завршили у јарку, премлаћени кочевима, а причало се и један напредњак био набијен на ражањ…