Нема човјека који није волио и коме није познат глумачки опус великог барда југословенске кинематографије Павла Вуисића. Важио је за несвакидашњег, непредвидивог и живописног човјека чији нас раскошни таленат и данас, много година након његове смрти изненађује, засмијава или тјера на плач.

Павле Вуисић

Бард југословенске кинематографије Павле Вуисић никога није остављао равнодушним. Његове култне улоге и брилијантна глума свима су остале у сјећању, а посебно је остао упамћен по улози Паје Чутуре у серији “Камионџије” у којој је раме уз раме глумио са још једним великаном српске глумачке сцене Миодрагом Петровићем Чкаљом.

У својој богатој каријери Павле је био добитник многих престижних награда међу којима су Седмојулска награда СР Србије за филмску умјетност, Цар Константин, Октобарска награда, Златна арена у Пили… Ипак, славни глумац је био особа специфичног сензибилитета и несвакидашњег хумора. Није волио интервјуе, а иронично, ни награде.

О томе свједочи и ова анегдота…

Једном је до Павла Вуисића стигла вијест да се неко удружење спрема да му да награду за животно дјело. Глумац овим није био одушевљен.

“Чуо сам од много поштоване и цијењене секретарице Снешке да сам кандидован од удружења за још некакву награду, па пошто сви знају да за никаквим наградама не жудим, молим да из ове кандидатуре будем искључен.

Београд, 30.06.1986.”

— С поштовањем, Павле Вуисић

Павле није волио публицитет који му је посао донио. У прилог овоме говори и чињеница да је једном приликом одбио да учествује у новогодишњем програму државне телевизије. Када су наставили да га моле, послао им је телеграм:

“Не могу снимати новогодишњи програм. Стоп. Не зовите ме. Стоп. Од сутра сам у Грчкој. А право, да ви речем, дојадило ми је више да се керебечим.”

Наш велики глумац преминуо је 1. октобар 1988. након тромјесечне борбе са карциномом. Било му је 62 године.