Забиљежено је да је патријарх Герман 88 пута лично водио разговоре са разним инстанцама власти док се није изборио за наставак градње богомоље на Врачару.

Патријарх Герман је био 43. врховни поглавар СПЦ од 1958. до 1990. године, када је одлуком Сабора СПЦ пензионисан, пошто је годину дана раније сломио кук, па је дошло до здравствених компликација.

Његово свјетовно име је Хранислав Ђорић, а рођен је у Јошаничкој Бањи 1899. од оца Михаила, учитеља који је касније постао свештеник. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извјесно вријеме је студирао права у Паризу, а потом је 1942. завршио Православни богословски факултет у Београду.

Троје дјеце

Оженио се, добио два сина и ћерку, и као свештеник службовао у Миоковцима код Чачка и у Врњачкој Бањи, а кад је остао удовац, замонашио се у Студеници. Био је викарни епископ, па епископ, и истовремено главни секретар Светог архијерејског синода и уредник Гласника, службеног листа СПЦ.

На патријаршијском трону 1958. наслиједио је патријарха Викентија, а према свједочењу Добрице Ћосића (рођен је у Великој Дренови), пресудну улогу у томе имао је Слободан Пенезић Крцун, ондашњи министар унутрашњих послова Србије.

Вријеме у којем је Герман водио СПЦ обиљежено је атеизмом као владајућим опредјељењем државе и народа.

Ипак, и у тако тешким околностима успио је много тога да спасе и сачува. Манастир Жича, кога су Нијемци били готово потпуно разорили за вријеме рата, обновљен је у потпуности. Успио је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. вијеку, када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег вијека) и многих других. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки и подигао нову зграду Богословског факултета у Београду и при њему Богословски институт. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских завода за заштиту споменика културе. Милић од Мачве је по његовом благослову осликао вождовачку Цркву Светог цара Константина и царице Јелене, чије фреске представљају ремек-дјело сликарства.

Једна од његових највећих заслуга јесте то што је успио да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду – послије вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забиљежено је да је 88 пута лично патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње послије 26 година своје службе. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.

Један од најближих Германових сарадника, протојереј-ставрофор Милан Д. Јанковић, у књизи „Патријарх Герман у животу и борби за спомен-храм“, свједочи да је у условима тешким за дјеловање цркве и сталним покушајима комунистичке власти да СПЦ инструментализује за своје потребе, Герман често говорио: „Змију глади, испод ње се вади!“

Милан Д. Јанковић оставио је и запис и о патријарховом односу према Титовој кандидатури за Нобелову награду 1973. године.

Писмо о Брозу

Светом архијерејском сабору СПЦ, наиме, достављено је да потпише писмо којом и она, уз остале институције, даје подршку кандидатури Јосипа Броза Тита за ово признање. У уводу Јанковићеве књиге сада упокојени епископ шумадијски Сава записао је да патријарх Герман није дозволио ни дискусију, још мање изјашњавање или гласање по овом питању. Према свједочењу владике Саве, патријарх је рекао:

„Ни Свети архијерејски сабор, ни Свети архијерејски синод, ни Његова свјетост патријарх не могу у овој ствари да се јавно ангажују пошто је то питање изван црквене надлежности. Ово утолико прије што је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве још 1939. донио одлуку (поводом кандидовања кнеза Павла) која осуђује акцију црквених представника по оваквој једној ствари“.

На трону Светог Саве патријарха Германа наследио је Павле Стојчевић.