Син свињарског трговца злоупотребљавао је закон о слободи штампе и говорио да „лаж трчи брже од сваке исправке“.

Пера Тодоровић, ФОТО: Курир

Пера Тодоровић родио се 1852. у Водицама крај Смедеревске Паланке као трећи син богатог свињарског трговца. Из београдске гимназије избачен је кад је у шестом разреду одбио да прими причешће. Школовање наставља у Пешти и Новом Саду, гдје је упознао Светозара Марковића, који је у Србију донио социјализам, а онда у Цириху, гдје је почео да се дружи с Николом Пашићем.

Због развијања црвене заставе на којој је писало „Самоуправа“, 1876. године био је осуђен на робију, али је пуштен да као добровољац иде у рат против Турске. Из рата се вратио с „Дневником једног добровољца“, узбудљивом ратном хроником која га чини првим нашим ратним репортером.

На финансирање Марковићевог рада потрошиће читаво своје насљедство, а с Пашићем ће основати Радикалну странку.

Тодоровић је, борећи се за ову странку, до крајности злоупотребљавао тадашњи закон који је давао слободу штампи. Он је први наш новинар који се систематски служио измишљотинама, клевећући министре из Напредне странке. На демантије се није обазирао јер, како је говорио, „лаж трчи брже од сваке исправке“. Историчар Слободан Јовановић казао је да је „страначки фанатизам код њега створио право морално сљепило“.

С Пашићем и осталим радикалским првацима подигао је Тимочку буну. Кад је буна пропала, Пашић је побјегао у Бугарску, а Тодоровић и другови су осуђени на смрт. Краљ Милан их је помиловао, а послије тога се Пера Тодоровић раздвојио од радикала и Пашића, који ће против њега водити жестоку кампању, прогласивши га чак хомосексуалцем.

Ватрени политички активиста, Пера Тодоровић тада се окреће издаваштву новина које је устројио као предузеће које доноси паре.

Петпарачки лист

Године 1889. откупљује Мале новине и претвара их у први модерни дневник у Србији. Спушта им цијену на пет пара (отуда код нас израз „петпарачки лист“) и продаје преко колпортера, који се тада први пут појављују у Београду. За разлику од других листова, Мале новине нису почињале политичким уводницима, већ најновијим вијестима. Објављивао је и временску прогнозу, лутријски извештај, вијести с пијаце, црну хронику и вицеве… Касније их је још више учинио комерцијалним: у другим листовима човјек је могао да плати и објави оглас, код Тодоровића је по истом принципу могао да објави чланак. Није морао сам ни да их пише, било је довољно да уреднику да упутства. Говорио је да ништа не пише против свог увјерења, али да је право да они којима његови чланци иду у прилог – приватни људи, поједина удружења, јавне власти – награде његов труд…Умро је 1907. године.

Наплата текстова

У другим листовима човјек је могао да плати оглас, у Малим новинама Пере Тодоровића могао је да објави чланак. Није морао сам ни да их пише, било је довољно да уреднику да упутства и да онда награди његов труд.