07/09/2022

Њихов једини гријех био је што су Срби, само то је сметало њиховим џелатима, припадницима Станице јавне безбједности Коњиц.
Годинама се у граду на Неретви и у Херцеговини знало за овај стравичан злочин и – ћутало. Страшна истина гурала се под тепих. Осим споменика у облику срца, немог свједока бруталности и нечовјештва на православном гробљу у Коњицу, о Петру, Павлу, Власти и Ђуру готово двије и по деценије нико није говорио. Мук је 2018. прекинуо њихов комшија, човјек друге вере – Анис Косовац. Он је на улазу у гробље, гдје почивају са родитељима, Петру и Павлу подигао спомен-плочу са посветом исписаном ћирилицом. На њој загрљена браћа корачају, „плавокоси анђели“, како их се Анис сјећа, као да одлазе у неки бољи, свијет без људског зла.
– Већ сам све рекао, нема се ту шта додати – казао је Анис. – Дјечацима су посвећени икона и спомен-плоча у Цркви светих Петра и Павла у Борцима код Коњица. Служба у том храму и сјећање на њих су на Петровдан. Мени је остало да косим траву око њиховог гроба и око капије на улазу у гробље.
Скроман је Анис на ријечима, али је учинио највише што човјек може. Дјело да се памти и буде узор човјештва сваком и свугдје.
Сјећање на породицу Голубовић чува и Српска православна црква. У селу Борци код Коњица, прије три године освештан је Храм светих апостола Петра и Павла, обновљен у знак сјећања на мучки убијене дјечаке. У њему је и икона светаца, а са њима и лица малених Петра и Павла. Јуче је у овом храму послије литургије поводом Петровдана, у присуству многобројних Срба из Херцеговине, служен помен породици Голубовић.
– Туга је до неба. И већа. Али, ми имамо наду у живот вјечни и верујемо да су дјечаци Петар и Павле у крилу светитеља чија су имена и носили, баш као на икони у нашој цркви. Нека им душе почивају у миру – казао је за „Новости“, а и у бесједи током литургије отац Дејан Грчић, парох борачки.
Чисти пред Богом и људима, Ђуро и Власта Голубовић, угледни професори Гимназије у Коњицу, одлучили су тих тешких ратних мјесеци с почетка грађанског рата у СФРЈ који је, послије Словеније и Хрватске, увелико „запалио“ и БиХ, да остану у свом граду чак и када га је већина Срба напустила. Вјеровали су да им у граду на Неретви нико неће учинити ништа лоше, јер ни они нису чинили другима. Али… Припадници Станице јавне безбједности Коњиц ноћу су упали у стан Голубовића, у насељу Орашје 2, одвели их и стрељали недалеко од полицијског пункта у насељу Поље Бијела.
Под кишом рафала, Ђуро, Власта и Павле су одмах страдали. Седмогодишњи Петар је стрељан и други пут. Сплетом околности, јер су га заштитила тијела родитеља и брата, малишан је остао непогођен. Након што су починиоци отишли, Петар је устао и отишао до полицијског пункта у насељу Поље Бијела. Када је дошао до њега, испричао је дежурним полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу шта се догодило, а ова двојица сурових људи одмах су јавили починиоцима да „има један преживјели“. Џелатима није било тешко да се врате, нису застали, ношени злом нису ни трепнули… Дошли су и поново одвели Петра. Зауставили су се код места Бегин Вир, гдје су га извели из аутомобила и поново стрељали дијете!
Изрешетана тијела несрећних Голубовића лежала су неколико дана на обали Неретве. Нико им није прилазио, нико није ни покушао да их сахрани… Тек када је њиховом брату, стрицу и деверу Стојану дозвољено, сахрањени су на Мусали, на православном гробљу у Коњицу.
Оптужница и пресуда џелатима
ГОДИНЕ 1994. подигнута је прва оптужница за убиство породице Голубовић, а пресуда је изречена крајем 1995. Тужилац је као починиоце злочина навео Миралема Мацића, Јусуфа Потура и Адема Ланџу, уз Шефика Туцаковића и Мирсада Максумовића који су погинули у рату. Суђење Мацићу, Потуру и Ланџу је поновљено пред Кантоналним судом у Мостару. Мацић и Ланџо су 25. јула 2000. осуђени на по 12 година затвора, док је Потур осуђен на осам. Врховни суд Федерације БиХ је потврдио ове пресуде. Осим њих, за овај злочин се у оптужници из 1994. везује и име ветеринарског техничара Халила Туцаковића, као и полицајаца на пункту Поље Бијела, Дражена Марковића и Хаџа Мацића.
09/03/2026